Поводом 150 година од рођења сликара Стевана Алексића, у Дески је одржано вече посвећено његовом уметничком наслеђу, са посебним освртом на сликарство у овдашњем српском православном храму. Том приликом повезана је прича о животу и стваралаштву уметника са искуствима обнове његових зидних слика у дешчанском храму.

О животу и опусу уметника говорила је историчарка уметности др Јасна Јованов, док је конзерватор-рестауратор Горан Болић представио поступак обнове зидних слика. Модератор и водитељ програма био је Миленко Радић, који је представио госте и водио разговор са предавачима и публиком.
Представљајући Јасну Јованов, Радић је подсетио да је она Деску први пут посетила још 1988. године. Њено вишедеценијско истраживање Алексићевог стваралаштва било је полазиште за предавање које је публици приближило и позната дела и мање познате стране уметниковог живота.
„Ја се Стеваном Алексићем бавим дуго, још од осамдесетих година прошлог века. И сваки пут кад кренем да пишем, нађем нешто ново. То је један посао који траје и траје и траје”, рекла је госпођа Јованов.
Стевана Алексића је представила као сликара граничних простора, објашњавајући да се та одредница односи и на средину у којој је живео и на свет његових слика. Одрастање у мултикултурном окружењу, познавање више језика, породична сликарска традиција и школовање у Минхену обликовали су његов уметнички пут. Истовремено, у његовим симболистичким делима препознају се границе између свесног, несвесног и подсвесног, које су, како је истакла, биле посебно привлачне за њено истраживање.
Уз приказ бројних дела, госпођа Јованов је говорила о црквеном сликарству, портретима, историјским композицијама и симболистичким радовима. Посебну пажњу посветила је аутопортретима, кроз које се могу пратити уметников живот и различита психолошка стања, као и композицијама насталим током Првог светског рата, у којима је изражавао свој однос према страдању и разарању.
За дешчанску публику посебан значај имао је осврт на Алексићев рад у овдашњем храму, где је наставио посао свог оца Душана. Разговор је обухватио и разлике између њихових сликарских приступа. Госпођа Јованов је указала на Душанову везаност за породичну традицију и иконографске обрасце, док је код Стевана нагласила значај академског школовања и сусрета са различитим уметничким токовима у Минхену.
О томе колико је труда било потребно да се зидне слике у храму поново сагледају говорио је Горан Болић. При првом прегледу, објаснио је, са пода су се на своду назирале углавном тамне површине, док је тек приближавање сликама са скеле показало стварни обим оштећења.
Посебан изазов представљало је усклађивање учвршћивања нестабилног бојеног слоја и уклањања нечистоћа. Било је неопходно спречити отпадање боје, а истовремено омогућити чишћење површине. Након тога уследили су реконструкција појединих оштећених делова и ретуширање. Болић је објаснио да се на боље очуваним композицијама најјасније препознаје карактер Алексићевог сликарства.
Говорећи о значају обављеног посла, нагласио је да очување дела омогућава будућим генерацијама да их даље истражују, тумаче и одржавају.
Излагања су подстакла питања публике о Алексићевом месту у српској уметности, његовим узорима и разликама између појединих периода стваралаштва.
Сања Симулов