У просторијама Српског културног центра „Српски венац” у Будимпешти, 28. септембра, одржано је књижевно вече Милана Мазињанина, песника, професора српског језика и књижевности и аутора збирке „Дан када сам одлучио да не будем тишина”. Програм је био намењен љубитељима књижевности, поезије и разговора о савременој српској књижевности. На почетку вечери присутне је поздравио Митар Мирко Кркељић, који је потом реч предао Јовани Вечић и госту вечери.

Милан Мазињанин рођен 1998. године у Новом Саду. По професији је професор српске књижевности и језика, а дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Законски је заступник Удружења грађана „Поента”, које већ девет година успешно реализује Новосадски фестивал књиге НОФЕК. Мазињанин је директор овог фестивала и координатор пројекта, као и један од главних организатора књижевног фестивала NOFE(j)K Platz, који се одржава у Београду. Поред професуре и организације културних догађаја, бави се лекторисањем, музиком и књижевном науком. Гитариста је инђијско-београдског heavy pop састава SMAO. У прошлости се дуги низ година бавио рок новинарством, активизмом и другим облицима уметности. Поезију пише од детињства, а ово је његова прва песничка збирка.

Разговор са аутором водила је Јована Вечић, која је вече отворила освртом на необичан и упечатљив наслов збирке. Мазињанин је говорио о томе шта за њега значи тренутак у којем човек престаје да буде тишина, истичући да се у том наслову може препознати и отпор, и потреба за аутентичним говором, али и једна врста љубавног писма књижевности.

Говорећи о настанку своје прве збирке, аутор је објаснио да је она настала током летњег распуста, у периоду када је свакодневно писао и радио на текстовима. Као важан покретач навео је свест о пролазности и потребу да се стварањем одговори на осећај коначности људског искуства. Збирка садржи 27 песама, што за аутора има и симболичко значење, јер је у време њеног настанка имао 27 година.

Посебан део разговора био је посвећен односу професорског позива и писања. Мазињанин је истакао да се те две улоге у њему додирују, али да их ипак доживљава као одвојене. Професорски посао описао је као позив који и даље има углед и симболичку тежину, јер наставник пред ученицима носи оно у шта верује, што зна и што осећа. Писање је, с друге стране, за њега интимни простор пражњења, ослобађања и личне потребе.

У разговору је било речи и о томе како свакодневица постаје поезија. У Мазињаниновој збирци као песнички материјал јављају се фискални рачун, путна карта, уговори, новински чланци и други наизглед обични предмети и облици. Аутор је објаснио да га занима симболика која се може открити у ономе што обично пролази непримећено, као и могућност да се у свакодневним стварима препозна естетска и филозофска димензија.

Мазињанин је говорио и о својим књижевним узорима и интертекстуалности. Поменуо је Јудиту Шалго као важан песнички узор, али и Црњанског, Миљковића и друге ауторе чији се трагови, како је рекао, могу препознати у његовој књизи као делови једног мозаика. Осврнуо се и на однос поезије и прозе, наглашавајући да га проза снажно привлачи, али да му поезија пружа могућност да „густи сноп мисли” обликује на естетском плану.

Посебан део вечери било је и декламовање песме Бранка Миљковића „Узалуд је будим”, чиме је програм додатно повезан са предавањем које је Мазињанин истог дана одржао у Српском образовном центру „Никола Тесла”, под називом „Декодирање Миљковићеве поетике: Узалуд је будим”.

На питање шта би саветовао младима који желе да пишу или да се баве уметношћу, Мазињанин је истакао да је најважније читати, радити у континуитету и бити искрен у намери. Према његовим речима, књига не настаје случајно, већ из јасне одлуке, посвећености и љубави према књижевности.

Аутор је најавио и свој наредни књижевни корак: рукопис збирке прича за децу, који је већ припремљен и за који се воде разговори са издавачем. Посебно је нагласио да га радује могућност сусрета са децом кроз радионице, разговоре и представљања будуће књиге.

Књижевно вече у „Српском венцу” било је прилика за сусрет са савременим српским аутором, али и за разговор о поезији, језику, читању и месту књижевности у данашњем времену. Након разговора који је водила Јована Вечић, присутни су имали прилику да поставе питања аутору, па је вече завршено у непосредној и отвореној атмосфери, уз поруку да поезија живи онда када јој читалац приђе са пажњом.

Жаклина Богдановић