Последња деценија XIX века представљала је раздобље значајних политичких промена како у Краљевини Србији тако и у Аустроугарској монархији. Абдикацијом краља Милана Србија је ушла у период унутрашње политичке нестабилности, праћен честим сменама влада, променама спољнополитичких приоритета и постепеним преиспитивањем дотадашњих односа са Бечом.
Крај осамдесетих година XIX века у Србији обележиле су снажне политичке и друштвене кризе. Положај краља Милана Обреновића био је ослабљен после пораза Србије у Српско-бугарском рату 1885. године, а велики утицај у народу стекла је Народна радикална странка, која се залагала за јачање Народне скупштине и парламентаризма. Краљева политика ослањања на Аустроугарску такође је изазивала противљење дела јавности. Истовремено, Милан је пролазио кроз тешку породичну кризу и сукоб са краљицом Наталијом, који је 1888. завршен спорним разводом.
У таквим околностима донет је Устав из 1888. године, један од најлибералнијих српских устава XIX века. Њиме су ојачани парламентаризам, права Народне скупштине, слобода штампе, независност судова и политичка права грађана. Радикали су истовремено постали најјача политичка снага, што је додатно ограничавало краљев лични утицај.
Краљ Милан је 6. марта 1889. абдицирао у корист тринаестогодишњег сина Александра. Пошто је нови краљ био малолетан, власт је преузело Намесништво, а радикали су добили водећу улогу у политичком животу Србије. Србија је тако ушла у период унутрашње политичке нестабилности, који је био праћен честим сменама влада, променама спољнополитичких приоритета и постепеним преиспитивањем дотадашњих односа са Бечом.
ТЕЛЕГРАФ ЈЕ СВЕ ПРОМЕНИО
Развој железничке и телеграфске мреже током последње деценије XIX века значајно је унапредио рад Генералног конзулата. Бржа комуникација са Београдом омогућила је учесталије достављање политичких и економских извештаја, као и ефикасније поступање у хитним конзуларним предметима. Истовремено је унапређена координација са Министарством иностраних дела и другим дипломатско-конзуларним представништвима, што је допринело већој оперативности читаве дипломатске службе.
Истовремено, у Угарској су се интензивирале расправе о уставном положају земље у оквиру Двојне монархије, националној политици и привредном развоју. У таквим околностима Генерални конзулат Краљевине Србије у Будимпешти добио је још израженију улогу у систему дипломатског извештавања, јер су политичке промене у обе државе непосредно утицале на српско-аустроугарске односе.
Политички живот Угарске током деведесетих година био је обележен настојањима владајуће Либералне странке да очува стабилност дуалистичког система, али и све снажнијим националним и уставним споровима који су постепено оптерећивали функционисање Монархије. За српску дипломатију ове расправе нису биле значајне само као унутрашње питање Угарске, већ и због њиховог утицаја на положај српског становништва, рад Српске православне цркве, школских установа и других институција које су деловале у оквиру угарског правног система. Због тога је Генерални конзулат редовно извештавао Министарство иностраних дела о законодавним променама и политичким расположењима која су могла имати непосредне последице по српску заједницу.
Посебна пажња посвећивана је анализи односа угарских политичких кругова према Србији и ширим балканским приликама. После намесничког периода и ступања краља Александра Обреновића на престо, српска спољна политика настојала је да очува равнотежу између сарадње са Аустроугарском и настојања да сачува што већи степен самосталности. Ове промене пажљиво су праћене у Будимпешти, где су политички и привредни кругови настојали да процене будући правац српске политике. Извештаји Генералног конзулата зато су све чешће садржавали не само опис политичких догађаја већ и процене њихових могућих последица по односе двеју држава.
Значајан сегмент делатности представништва односио се на праћење односа између угарских институција и заједничких органа Монархије у Бечу.
ИЗВОРИ КОРИШЋЕНИ ЗА ПИСАЊЕ ФЕЉТОНА
Фељтон „Српска дипломатија у Будимпешти” заснован је пре свега на архивској грађи Министарства иностраних дела Кнежевине и Краљевине Србије и њених дипломатско-конзуларних представништава, која се чува у Архиву Србије. Посебан значај имају дипломатска и конзуларна преписка, политички и поверљиви извештаји из Будимпеште, упутства Министарства иностраних дела, персонална документа дипломата и конзула, као и материјали који сведоче о политичким, привредним и националним приликама у Угарској и Аустроугарској.
Коришћена је и објављена дипломатска грађа, збирке закона, уредаба и међународних уговора Кнежевине и Краљевине Србије, стенографске белешке Народне скупштине и званични државни извори. Значајну допуну представља савремена периодика, нарочито „Српске новине”, „Политика”, „Застава”, „Браник” и друга српска и угарска штампа.
За шири историјски контекст коришћени су мемоари, преписка и објављени списи српских државника и дипломата, као и дела Јована Ристића, Слободана Јовановића, Владимира Ћоровића и других историчара који су се бавили политичком и дипломатском историјом Србије и њеним односима са Аустроугарском.
Двојни систем власти подразумевао је сложену поделу надлежности, па су многа питања важна за Србију решавана истовремено у различитим институционалним центрима. Захваљујући сталном присуству у Будимпешти, српска дипломатија могла је непосредно да прати расправе у Угарском сабору, рад ресорних министарстава и ставове политичких странака, што је представљало драгоцену допуну информацијама које су пристизале из Посланства у Бечу.
Током деведесетих година XIX века постепено је сазревала и аналитичка функција Генералног конзулата. Поред извештавања о појединачним догађајима, све чешће су достављане синтетичке анализе политичких прилика, процене будућег развоја српско-аустроугарских односа и оцене ставова угарских политичких и привредних кругова. Такав приступ сведочи о професионализацији српске дипломатске службе и њеном постепеном приближавању стандардима развијених европских дипломатија, у којима је аналитичко извештавање представљало једну од основних функција дипломатских представништава.
Иако деведесете године нису биле обележене великим међудржавним кризама, управо су у овом раздобљу створене политичке и економске околности које ће почетком XX века довести до оштријег сукоба интереса Србије и Аустроугарске. Искуства стечена током ове деценије представљала су основу за деловање представништва у знатно сложенијим околностима које су наступиле током Царинског рата, Анексионе кризе и балканских превирања почетком XX века.
(Наставак у следећем броју)
Драган Јаковљевић