Посета српског члана Председништва БиХ Жељке Цвијановић Сједињеним Америчким Државама показала је да се у односима Вашингтона и Републике Српске отвара простор за другачији политички дијалог.

Састанак у Белој кући са Сузи Вајлс, шефицом кабинета председника Доналда Трампа, био је највидљивији део те промене, али не и једини. Током америчке турнеје Цвијановићева је разговарала и са америчким амбасадором при УН Мајклом Волцом, док је присуствовала и традиционалном пријему који председник САД приређује поводом заседања Генералне скупштине УН.

За Републику Српску посебно је значајна порука коју је Цвијановићева после разговора у Вашингтону пренела јавности, да нова америчка администрација већи нагласак ставља на договор политичких актера у БиХ, уместо на наметање готових решења споља.

Такав приступ одговара дугогодишњем ставу Бањалуке да БиХ може бити стабилна само уколико почива на уставној структури утврђеној Дејтонским споразумом и договору два ентитета и три конститутивна народа. Из тог угла, промена политичке атмосфере у Вашингтону значи и више простора да се ставови Републике Српске чују непосредно, без посредника и тумачења политичких центара у Сарајеву.

Цвијановићева је после сусрета са Вајлсовом нагласила да су током разговора разматране теме важне за Републику Српску, стање у БиХ и региону, али и могућности економске сарадње и инвестиција. Према њеним речима, отворена су врата за наставак разговора, а нови сусрети очекују се у релативно кратком року. Она је оценила да је створена могућност да представници Српске разговарају са америчким званичницима који су спремни да саслушају њихове ставове и боље разумеју прилике у БиХ.

То је важно и због чињенице да су односи Републике Српске и претходних америчких администрација годинама били оптерећени дубоким политичким неслагањима. Сада се тежиште помера ка непосредном разговору, што Бањалуци омогућава да своје виђење дејтонског поретка представља директно у Вашингтону.

Једна од централних тема јесте међународни интервенционизам. Република Српска годинама оспорава праксу да неизабрани међународни представници доносе одлуке које задиру у унутрашње политичке односе у БиХ. Порука о већој одговорности домаћих актера зато у Бањалуци има посебну политичку тежину. Она подразумева да будућност БиХ треба да буде резултат преговора Срба, Бошњака и Хрвата и њихових легитимних институција, а не решења донетих изван земље.

У том контексту треба посматрати и став Цвијановићеве о наступу представника БиХ у међународним организацијама. За Републику Српску заједничка спољна политика може имати легитимитет само ако одражава уставну структуру БиХ и усаглашене ставове њених институција, а не политичке позиције једног центра или једног народа.

Нова политичка клима истовремено не значи да Српска очекује да Вашингтон решава њене проблеме. Напротив, једна од кључних порука Цвијановићеве јесте да Република Српска жели да буде активан учесник разговора о свим питањима која се тичу њене будућности. Њена формула је да се тиме никоме ништа не одузима, већ се захтева право Српске да равноправно заступа сопствене интересе.

Посета има и економску димензију. После састанка у Белој кући Цвијановићева је навела да је разговарано о Републици Српској као потенцијалном простору за инвестиције и да се од наставка контаката очекују конкретне активности. За Бањалуку је зато можда најважнији резултат америчке посете управо успостављање директних канала комуникације.

Д. Ј.