Трамп је у једној недељи потписао споразум о Гренланду, примио кинеског председника Си Ђинпинга и покренуо нову рунду разговора о Украјини. Та три потеза, чини се, откривају ширу америчку стратегију.

Вашингтон настоји да учврсти непосредну безбедност Северне Америке заузимајући боље позиције на Арктику, макар делимично преуреди односе с Кином и пронађе излаз из рата чији исход не може више сам да одреди.

Најопипљивији добитак за САД је Гренланд. Споразум с Данском и гренландском владом омогућава проширење америчке базе Питуфик, успостављање нових војних подручја и шире кретање америчких снага на том острву и његовом окружењу. Споразум, уједно, ограничава војно присуство земаља ван НАТО-а и њихова улагања у осетљиве области. Документ, додуше, формално потврђује дански суверенитет и право Гренланђана на самоопредељење, али Вашингтон је добио много од онога због чега је анексију уопште помињао – чврст положај и војно присуство на северном прилазу свом континенту.

Након свега, чини се да је дуга свађа око Гренланда била само политички театар: Трамп је претњама подигао улог, а Данска и њени европски савезници су на крају попустили, јер им је америчка подршка у Украјини била важнија. Крајњи резултат је поново указао на неравнотежу у односу снага: када Вашингтон једно питање прогласи кључним за сопствену безбедност, европски савезници имају мало простора да му се супротставе. Данска и гренландска влада јесу потписале споразум, али то не уклања питање колико су стварног избора имале.

Гренланд штити северноатлантске поморске путеве и кључан је за одбрану америчког континента, те је стога овај споразум значајан и ако САД одлуче да једног дана смање своје присуство у континенталном делу Европе. Овај споразум зато може да буде и први знак будућег повлачења Америке с нашег континента. Тај исход, за сада, није известан; јасно је само да Вашингтон уређује сопствено двориште за свет у којем ће све пажљивије бирати где троши војну и политичку снагу.

Сусрет са Сијем показује другу страну таквог стратешког опредељења. Трамп и кинески председник разговарали су о трговини, технологији и стратешкој стабилности; успостављени су и нови канали за привредне преговоре. Конкуренција остаје, међутим, изгледа да две велике светске силе траже начине да спрече да сваки спор прерасте у кризу. Америка хоће предност у својој хемисфери, док с Кином настоји да утврди правила надметања у остатку света.

Украјина је најосетљивији тест те геополитичке рачунице. Да ли то значи да су прихватили пораз? Таква тврдња би ишла даље од доступних чињеница. Међутим, изгледа да Вашингтон све мање полази од могућности да Русији наметне исход какав је обећаван Кијеву. САД не мора формално да одустане од Украјине да би прихватио да се рат не може завршити по вољи украјинског руководства. Свака мала разлика у приступу Вашингтона је пресудна за све који ће живети са последицама будућег договора. Све очигледнија нервоза Европе зато има стварну основу. Одлуке о њеној безбедности зависе од силе која своје најважније границе и интересе види негде другде, близу Арктика, на Блиском истоку и на Пацифику, а мање брине о томе где ће се протезати западне границе Русије.

Милан Степанов