Незнање се више не стиди себе. Постало је гласно и самоуверено. Простаклук се не повлачи пред пристојношћу, него јој се подсмева. Оно што се некада скривало данас се излаже пред телефонима и камерама, претвара у забаву и нуди као модел живота. И за све то постоји огромна публика.
Понекад се сасвим озбиљно запитам одакле сви ти чудни људи. Не питам то са висине, нити зато што мислим да је моја генерација била боља. Разлог моје запитаности је то што се света у којем смо одрастали не сећам као подељеног на потпуно различите цивилизацијске слојеве. Ишли смо у исте школе, учили по истим програмима, читали исте лектире, стицали слична знања... Постојала је, бар у мом дечјем доживљају, нека заједничка мера онога што би пристојан и образован човек требало да буде.
Наравно да нисмо сви били исти. Неко је био бољи ученик, неко лошији, неко даровит, неко просечан. Било је и неваспитаних и дрских. Ипак, чинило се да сви припадамо истом свету, да путујемо истим путем, само различитом брзином. И веровали смо да тај пут води напред.
Било је природно очекивати да ће генерације после нас бити образованије, информисаније, слободније и културније, да ће имати боље школе, отворен свет, учити више страних језика, да ће бити вични електроници и самим тим имати приступ знању о којем смо ми могли само да сањамо.
А онда, неколико деценија касније, гледам око себе и не разумем где се догодио расцеп. Одједном су пред нама читави слојеви људи за које се понекад запитам да ли смо уопште ишли у исте школе. Мислим ту на однос према другом човеку, језику, знању, пристојности и сопственом достојанству.
Где су били сви ти људи док смо учили да се другоме не упада у реч, да постоје ствари којих се човек стиди, да није пристојно јавно понижавати другога и да није свака реч за свако место?
Јесу ли седели у неким другим учионицама и имали другачије уџбенике? Јесу ли их можда учили неки недовршени учитељи? Понекад се, наравно иронично, запитам јесу ли у међувремену пали са неке друге планете.
Ако смо деценијама имали образовни систем који је, уз све своје мане, почивао на заједничким програмима и сличним васпитним вредностима, како смо добили толико људи којима су те вредности потпуно стране?
Још више збуњује то што су многи од њих млађи, одрасли у времену неупоредиво већих могућности. Никада човеку није било доступно толико знања, а никада нисам имао снажнији утисак да је око нас све више само формално писменог света.
Незнање се више не стиди себе. Постало је гласно и самоуверено. Простаклук се не повлачи пред пристојношћу, него јој се подсмева. Оно што се некада скривало данас се излаже пред телефонима и камерама, претвара у забаву и нуди као модел живота. И за све то постоји огромна публика. Све то више није само проблем школе, већ постаје и питање друштва.
Полусвет не постаје друштвена снага само зато што постоји. Потребни су му позорница, публика и награда. Он данас има све троје. Приватне телевизије са националном фреквенцијом му дају студио, друштвене мреже публику, алгоритми видљивост, а тржиште новац. Биће да се тај полусвет није одједном изродио и намножио, већ да је одувек био ту, само није имао мобилне телефоне и проходност у таблоидне медије.
Простаклук је данас постао исплатив у свим областима, од већинске и мањинске политике, преко забавних програма до школских клупа. Бити гласан понекад је корисније него бити образован. Направити скандал доноси више пажње него написати књигу, па тако човек без озбиљног знања може свакодневно да "подучава" хиљаде људи о свему што му падне на памет и има публику какву истински образован човек често никада неће имати.
Онда не чуди утисак да је данас тај полусвет бројнији него раније. Или је само гласнији и боље награђен?
Изгледа да смо направили грешку верујући да цивилизација напредује праволинијски и да се једном достигнути ниво културе више не може изгубити. Испоставља се да може. Неке тековине цивилизације се у новије време не наслеђују, већ свака генерација мора изнова да научи пристојност, одговорност, поштовање знања и границу између слободе и безобзирности.
Зато ми се после толико година враћа исто питање: ако смо сви ишли у исте школе, како смо завршили у толико различитим световима?
Ипак нису сви ти људи дошли са друге планете, иако би то можда било најлакше објашњење. Много је непријатнија помисао да су све време били овде, међу нама, а да им је друштво у једном тренутку само дало камеру и публику. Само што смо ми то превидели или схватили олако, па наставили да се питамо ко их је пустио унутра, не примећујући да врата одавно више не постоје.