Поводом приказивања документарно-играног филма „Божовић” у будимпештанском Текелијануму, о чему смо, као и о животу и делу Григорија Божовића, већ писали, разговарали смо са Миланом П. Кићевцем, филмским и телевизијским продуцентом који већ деценијама живи и ради у Будимпешти. У његовом стваралаштву посебно место заузимају теме српске историје, културе и духовног наслеђа, као и личности које су, иако значајне, често остале на маргинама јавног памћења.
Филм о Григорију Божовићу приказан је у Текелијануму. Шта је за тебе значила та пројекција пред српском публиком у Будимпешти?
Пројекција у Текелијануму за мене није била само још једна филмска пројекција. Текелијанум је место које у себи носи историју српског присуства у овом делу Европе. У њему су се школовали, сусретали и стварали људи који су знали да један народ не чувају само његове границе, већ пре свега његова култура, језик, вера и памћење.
Зато ми је било посебно важно да филм о Григорију Божовићу буде приказан управо овде. Божовић је писао о људима и крајевима који су били далеко од Београда, али су припадали истом духовном и културном простору. А публика у Мађарској добро разуме шта значи живети ван матице и истовремено чувати свест о сопственом пореклу.
После пројекције остао ми је утисак да филм није говорио само о једном писцу. Говорио је и о нама самима - о томе шта памтимо, шта заборављамо и шта смо спремни да учинимо да оно што је вредно не нестане.
А можда је највећа вредност једне овакве вечери управо у томе што човек из Текелијанума не изађе исти као што је ушао - јер понесе са собом име човека за кога до тада можда није ни знао.
Како се родила идеја за филм о Григорију Божовићу?
Идеја је настала из једног, наизглед једноставног питања: како је могуће да човек кога су својевремено најугледнији српски књижевни критичари поредили са Ивом Андрићем данас није део општег културног памћења?
Григорије Божовић није био само писац. Био је човек који је читавим својим животом сведочио о једном времену, о Косову и Метохији, Старој Србији… о људима који су живели у тешким историјским околностима. Био је путописац, новинар, професор, национални радник, председник Српског ПЕН центра, човек који је познавао Милана Ракића и Исидору Секулић.
А онда је дошао заборав.
Његова судбина после 1945. године, а нарочито чињеница да је живот завршио пред комунистичким властима, додатно је показала колико историја уме да буде сурова према онима који јој се не уклапају у тренутни образац.
Мени је то било довољно. Неки људи заслужују да им се поново чује глас.
Нисам желео да снимимо филм који ће само подсетити да је Божовић постојао. Желео сам да покушамо да учинимо нешто много теже - да заинтересујемо људе да га поново читају.
Како ти лично доживљаваш Божовића као човека и ствараоца?
Доживљавам га као човека изузетне унутрашње снаге. Али не бих волео да га представимо као некакву бронзану историјску фигуру. Божовић је био жив човек, са свим својим врлинама, слабостима, страстима и заблудама.
Оно што ми је код њега најзначајније јесте његова оданост човеку и простору о коме је писао. Он није посматрао Косово и Метохију као географију. За њега су то били људи, њихове куће, језик, обичаји, страдања, радости и њихово памћење.
Имао је ону врсту родољубља која не тражи аплауз. Радио је оно што је сматрао својом дужношћу. Што сам више упознавао његов живот, све ми је мање био важан његов јавни статус, а све више човек који је, упркос свему што га је снашло, остао веран ономе у шта је веровао. Управо такви људи ме највише занимају.
Шта је било најважније да данашња публика кроз овај филм сазна о њему?
Најважније ми је било да публика схвати да Божовић није само име из историје књижевности. Он је сведок једног света који је нестао или се неповратно променио. Читајући његове текстове, ми не читамо само књижевност. Ми улазимо у једно време и упознајемо људе које је историја оставила иза себе.
А можда је најважније да схватимо да културни заборав није увек случајан. Понекад је последица времена, идеологије, политике, немара, а понекад и наше сопствене неспремности да се бавимо сопственим наслеђем.
Зато је овај филм покушај да се једном неправедно запостављеном човеку врати глас. Народ који не познаје своје писце, научнике, уметнике и духовнике полако губи сопствено памћење. Божовићу не треба неми споменик. Требају му читаоци.
Где сте све снимали филм и колико је било захтевно доћи до архивске грађе и саговорника?
Филм је сниман у Србији, Румунији, Црној Гори и Аустрији, уз сарадњу са аустријским колегама и делом аустријске екипе. То је била озбиљна и захтевна продукција, јер смо желели да избегнемо уобичајени документаристички приступ у коме се све сведе на неколико фотографија и неколико реченица стручњака.
Истраживање архивске грађе водило нас је на различита места - од Косова и Метохије, преко Београда, Новог Сада и Ниша, до других архива и приватних збирки.
Посебан проблем био је то што је сачувано веома мало фотографија Григорија Божовића. Ипак, успели смо да пронађемо и материјал који, колико смо могли да утврдимо, до тада није био познат широј јавности.
У тим тренуцима човек заборави и на умор, и на новац, и на све проблеме продукције. Када после дугог трагања пред собом угледате лице човека о коме месецима истражујете, одједном схватите да тај човек више није само име у књизи. Он је поново пред вама.
И тада схватите зашто се овакви филмови праве.
БИОГРАФИЈА
Милан П. Кићевац је филмски и телевизијски продуцент, школован на Факултету драмских уметности у Београду, и члан Удружења филмских уметника Србије. Од 1995. године живи и ради у Будимпешти, где је основао удружење „COOLTURE-Србија“, посвећено српско-мађарској и широј прекограничној културној сарадњи, као и очувању српског културног и духовног наслеђа.
Као продуцент потписује више документарних и документарно-играних филмова, међу којима су „Божовић“, „Доброчинитељ“, „Свети Јаков Тумански“, „Учитељ из Дримкола“, „Арсен Карађорђевић“, „Колевка“, „Јего благородије барон Врангел“ и „Маестро“. У његовом раду посебно место заузимају теме српске историје, православне духовности, културног памћења и личности које су, иако значајне, често остајале на маргинама јавног сећања.
Оснивач је међународног филмског фестивала „Serbiana“ у Гвајакилу, у Еквадору, покренутог са циљем представљања српског филмског, духовног и културног наслеђа изван европског простора. Као аутор и продуцент стоји и иза изложбеног пројекта „Погледи који трају“, посвећеног старим разгледницама српских православних храмова и манастира на простору некадашње Аустроугарске. За свој рад добио је више признања на домаћим и међународним фестивалима, међу којима су „Златни витез“ и „Златна буклија“.
Зашто је за ову причу била најпогоднија документарно-играна форма?
Зато што је Божовић био човек снажне биографије, али је иза те биографије остао и један читав свет.
Чисто документарна форма понекад може да створи дистанцу. Ми смо желели да гледалац осети време о коме говоримо, да га на известан начин доживи, а не само да о њему добије информацију.
Зато смо спојили архиву, сведочанства, документарне елементе и игране сцене. Нисмо желели да реконструкцијом „глумимо историју“, већ да помогнемо гледаоцу да уђе у њу.
То је захтевнији пут, али је, по нашем мишљењу, за ову причу био неопходан.
Каква је била сарадња са редитељем и сценаристом Бошком Милосављевићем?
Са Бошком Милосављевићем сам имао сарадњу у којој смо од почетка знали да не правимо филм само да бисмо рекли да смо га направили.
Бошко је врло добро препознао драматуршку снагу Божовићевог живота. А она је огромна: човек који пише о свом народу и његовим просторима, који постаје значајна културна личност, а онда после рата готово нестаје из јавног памћења и живот завршава трагично.
Посебно ми је било важно што није покушао да Божовића представи као једнодимензионалног „хероја“. Историјска личност мора бити приказана са својом сложеношћу. Само тако може постати занимљива савременом гледаоцу.
Где је филм до сада приказан и какве су биле реакције публике?
Филм је премијерно приказан у Грачаници, након тога у Београду, у Југословенској кинотеци, а затим је представљен и публици у Будимпешти, у свечаној сали Текелијанума. За неколико дана биће представљен нишкој публици, а потом и новосадској.
Мени је посебно драго што филм већ на почетку свог живота излази из оквира једног града и једне публике. Оваква прича има смисла само ако путује.
Желим да Божовић дође и до оних који о њему већ нешто знају, али још више до оних који за њега никада нису чули. Највише ме радује када после пројекције људи не говоре само о филму, него почну да говоре о Божовићу. То је знак да је филм урадио оно због чега је направљен.
Било је питања, разговора и различитих реакција, али ми је посебно драго када неко каже: „Нисам знао да је овај човек постојао.“ И сваки пут када то чујем, буде ми и драго и тешко. Драго ми је јер је филм некога заинтересовао, а тешко јер схватим колико смо тога из сопствене културе оставили по страни.
Колико је важно да овакви филмови стигну и до српске публике ван матице?
Изузетно је важно.
Срби ван матице не треба да буду публика која само прима културне садржаје из Србије. Они су део српског културног простора и његови активни чувари.
Понекад ми се чини да Срби ван матице своју припадност осећају још снажније управо зато што су свесни да је она нешто што се мора чувати. Када живите у другом језику и другом културном окружењу, ништа се не подразумева. Свака књига, свака школа, свака црква, свака представа и сваки филм постају мали бедем памћења.
У том смислу је Текелијанум много више од зграде у којој се приказује филм. Он је симбол једног времена у коме су Срби ван матице разумели да се језик, образовање, вера и култура морају чувати организовано и са великим трудом.
Данас је та одговорност можда другачија, али није нестала.
Ако српска деца у Мађарској не упознају своје писце, своју историју и своје културно наслеђе, онда ће једног дана бити свеједно где су им преци живели.
Зато филмови попут овог морају да путују. Од матице ка расејању, али и обрнуто - јер и српска заједница ван матице има шта да каже матици.
Који филмови из твоје продукције за тебе имају посебан значај и на чему тренутно радиш?
Не бих волео да број филмова буде мерило мог рада. Филм није производ који треба пребројавати као кутије у магацину. Важније ми је шта је сваки од тих филмова оставио иза себе.
Посебно место има „Кораци наде“, документарни филм о балетској школи у Грачаници. То је прича о деци, љубави, ентузијазму и будућности. И управо зато ми је важна - јер говори о животу тамо где се о том простору најчешће говори кроз страдање.
Иако су теме различите, у свима њима тражим исто - човека, његову борбу, достојанство и оно што остаје после њега.
Један од пројеката који ми је посебно важан јесте филм о Епископу Георгију Зубковићу, који је од 1913. до 1951. године био на челу Будимске епархије. То је изузетно занимљива личност - човек који је оставио снажан траг не само међу Србима, већ и у ширем мађарском друштву, а био је и веома угледан члан Горњег дома мађарског парламента.
Посебно ме занима његов однос према људима, култури, образовању и духовном животу, као и оно што је од његовог наслеђа остало до данас. Његова библиотека од више хиљада књига, која се чува у Сентандреји, сама по себи говори о човеку који је разумео да се народ чува и књигом.
Поред тога, настављам да развијам пројекте везане за српску културну баштину, Косово и Метохију, Војводину и Србе у Мађарској.
Не желим да правим филмове који ће само констатовати да је нешто било.
Желим филмове који ће поставити питање: шта је од свега тога остало нама и шта ћемо ми оставити онима који долазе после нас?
Јер на крају, човек не може да понесе са собом ни филм, ни новац, ни титуле. Остаје само оно што је оставио другима.
Ако једним филмом успемо да сачувамо једно име од заборава, да једног младог човека заинтересујемо за сопствену историју или да некога подстакнемо да отвори књигу коју никада није читао - онда тај филм није био узалудан.
То је, за мене, смисао овог посла.
Разговор водила: Жаклина Богдановић