Зорица Рафаjловић, председница Српске самоуправе у Помазу можда има најбољи увид у то шта се дешава са генерацијом која долази после Даркове и Благојеве – саговорника из првог дела наше репортаже, јер се са питањем деце, језика и програма сусреће и институционално.

Прича Зорице Рафајловић почиње много раније, у сопственом детињству: „Када сам још била девојчица, укључила сам се у српски друштвени живот. Испред мене су тада били људи који су за мене били ‘праве иконе’. Њима сам увек могла да се обратим, са било каквом молбом или питањем.”

Била је активна око двадесет година, потом се због посла и других обавеза повукла, да би се касније поново вратила у рад заједнице. Данас је на челу новог сазива локалне српске самоуправе. Како она види ситуацију?

„Није лака, прилично је сложена.”

Ипак, Помаз још има оно најважније – децу. У забавишту и даље постоји мешовита мађарско-српска група. То је прво место где најмлађи могу да чују српски, науче понеку песму и упознају се са обичајима.

Касније се путеви раздвајају. Део деце уписује Српски образовни центар „Никола Тесла” у Будимпешти и свакодневно путује из Помаза. Тамо језик могу да науче темељно и да одрастају у окружењу у којем српски није само предмет него део свакодневице. Други део деце одлази у мађарске школе. Ту настаје празнина.

„Када сам ја била ученица, сваке суботе преподне имали смо српски језик. Данас у мађарској школи више нема такве могућности.”

Локална српска самоуправа зато покушава да бар део тог простора поново отвори. У Српском клубу, смештеном у некадашњој згради српске вероисповедне школе, поново је покренута факултативна настава језика за најмлађе.

Обновљена је и традиција српских језичких кампова: „Не могу да кажем да смо организовали први камп, јер су пре десет или двадесет година овде сваке године одржавани српски језички кампови. Било је времена када су постојале и две групе. Данас више немамо толико деце. Ми се радујемо и ако се петоро пријави за наставу.”

Петоро деце. Мало је то за статистику, али је много ако свако од њих једног дана буде говорио српски својој деци. У томе се можда и назире суштина рада једне мале народносне заједнице. Резултати се не могу увек мерити великим бројевима. Понекад је успех управо то што петоро деце суботом дође да научи неколико нових српских речи.

Зорица, међутим, сматра да живот заједнице не сме да се сведе само на језик, као што не сме да се сведе ни само на фолклор. Зато помашка самоуправа покушава да током године понуди различите садржаје: традиционалне музичке и фолклорне програме, обележавање важних годишњица, научно-популарна предавања, поетске вечери и друге културне сусрете.

„Мислим да се и преко тога много тога новог може научити. Не само наши Срби, него и наши симпатизери са мађарске стране могу да се упознају са нашим културним и историјским благом.”

Један од најамбициознијих овогодишњих подухвата био је мјузикл-спектакл посвећен Николи Тесли, о којем су и наше новине у више наврата извештавале.

И ту се, на неки начин, круг затвара. Почели смо разговор питањем шта српство значи младом човеку данас, а завршавамо код питања како створити места на којима ће тај млади човек уопште моћи да га доживи. Јер идентитет се не преноси наредбом: не може се младима једноставно рећи да морају да говоре српски зато што су им преци били Срби. Не може се прописати да морају да воле народну музику, да иду у цркву или играју фолклор. Али им се може понудити простор у којем ће језик чути, песму заволети, упознати друге људе и открити да припадност заједници није само обавеза према прошлости, него може бити и нешто њихово, заштита од усамљености и изолованоси, куге модерног света.

Милан Степанов