Наша саговорница Габријела Дохањош Роцко одрастала је у батањској Српској школи, у њој затим провела 22 године као васпитачица, а сада јој је поверено да је води. Нова директорка не најављује велике резове, већ жели да сачува оно што су градиле генерације пре ње и школу остави онима које тек долазе.
Од девојчице која је своје прве кораке направила у Српском забавишту, преко ученице која је седела у школским клупама, до васпитачице која је бринула о новим генерацијама најмлађих – пут Габријеле Дохањош Роцко сада је добио још једну важну страницу. Ове школске године поверена јој је функција директорке Батањске двојезичне српске основне школе и забавишта. Школа у којој је одрастала сада је место којим она руководи.
Ове школске године постали сте директорка школе у којој сте и сами направили прве ђачке кораке. Како се осећате сада када сте преузели ову одговорну функцију?
-Када сам сазнала да ми је поверена функција директорке, пре свега сам осетила да је преда мном тежак задатак који носи велику одговорност. Знала сам да неће бити лако, јер је ово за мене потпуно нова улога. Ипак, увек сам била сигурна да могу да рачунам на помоћ и подршку својих колега. То ми даје много снаге и верујем да ћемо заједно, помажући једни другима, успети да постигнемо добре резултате.
Ваша прича је посебно занимљива – од детета у забавишту, преко ученице и васпитачице, до директорке. Да ли сте икада као девојчица могли да замислите да ћете једног дана водити ову школу?
-Не, као девојчица никада нисам размишљала о томе да ћу једног дана водити ову школу. Тада сам само знала да волим ову школу и да ме за њу вежу многе лепе успомене. Данас ми је посебно драго што могу да радим у школи у којој сам и сама одрастала, сада у улози директорке.
Када данас уђете у школу, постоји ли неко место, кутак или успомена која вас посебно враћа у детињство?
-Да, постоји једно место које ме посебно подсећа на детињство. На крају ходника налази се учионица у коју сам ишла као ученица виших разреда. Када данас уђем у ту учионицу, сетим се часова које смо тамо имали, одговарања, као и тога како смо једни другима шапутали одговоре. Радо се сећам и времена када смо као дежурни помагали у одржавању чистоће. Посебно је било „занимљиво“ зими, када је падао снег и када се са чизама уносила вода на ходник. Тада се, наравно, дешавало да мало закаснимо на час. То су мале успомене, али их се данас сећам са осмехом.
Дуго сте радили као васпитачица. Шта сте из тог искуства понели са собом и шта ће Вам сада највише значити у директорском послу? -Двадесет две године сам радила као васпитачица у забавишту, тако да је тај период веома важан део мог живота. Оно што и данас највише волим у овом послу јесте то што сам од мале деце добијала много љубави. Много ми је значило то што сам свакодневно била са њима и што сам имала прилику да будем део њиховог одрастања и развоја. Са родитељима сам се увек трудила да изградим добар однос. Када би се појавио неки проблем, настојали смо да га мирно, кроз разговор и међусобно разумевање, решимо и заједно пронађемо најбоље решење. Сматрам да ме је 22 године рада у забавишту научило да стрпљиво слушам и обраћам пажњу на друге, да прихватим да је свако другачији и да се проблеми много лакше решавају уз добру сарадњу. Та искуства сада, као директорка, желим да применим и у свом новом послу.
Каква директорка желите да будете? Које вредности желите да обележе Ваш рад?
-Желим да будем директорка којој се колеге, родитељи и деца могу обратити са поверењем. Важно ми је да добро сарађујемо, да се поштујемо и да разговарамо једни са другима. Желим да будем доследна, али и спремна да помогнем када је потребно. Најважније ми је да деца буду срећна и да се у школи осећају добро.
Шта видите као највећи изазов, али и као највећу снагу наше школе?
-Мислим да је један од највећих изазова то што има све мање деце и важно је да наша школа и даље буде занимљива породицама. Са друге стране, наша највећа снага је наша мала заједница, колеге које много раде за школу и то што код нас влада пријатна, породична атмосфера. Мислим да на те вредности увек можемо да рачунамо.
Наша школа има посебну улогу у очувању српског језика, културе и традиције. Како видите ту улогу у будућности?
-Ова заједница ми је веома важна, јер сам и сама овде одрасла и велики део свог живота провела сам у овој школи и овој заједници. Важно ми је да деца упознају и заволе српски језик, културу и традицију. Желим да и у будућности све то можемо да пренесемо на следеће генерације.
Постоји ли нешто што бисте желели да промените или унапредите у школи током свог мандата?
-Не желим велике промене. Желим да наставимо све оно што смо до сада добро радили и да сачувамо вредности које су створили они који су пре нас радили у школи. Важно ми је да поштујемо њихов рад и да на томе градимо даље.
Колико Вам је важно да деца, поред редовне наставе, имају прилику да учествују у пројектима, путовањима, такмичењима, приредбама и другим активностима?
-Веома ми је важно да деца, поред наставе, учествују у што више различитих програма и активности. Такве прилике им не доносе само лепе доживљаје, већ им помажу и да се боље упознају и да јачају своју заједницу. Верујем да добра заједница много значи за децу и да има важну улогу у њиховом развоју.
Како замишљате нашу школу за пет година? Шта бисте волели да кажете да сте заједно са колегама успели да постигнете?
-Не гледам у будућност, зато не желим да обећавам велике ствари. Желим да ова школа и за пет година буде овде и да и даље буде важан део живота нашег града. Заједно са колегама желим да чувамо школу, да сачувамо оно што су нам оставили они који су пре нас радили и да и даље буде место за наше будуће генерације.
И за крај – шта бисте поручили нашим ученицима, родитељима и колегама на почетку вашег директорског мандата?
-Желим да поручим деци да се лепо осећају у школи, а родитељима и колегама да могу да рачунају на мене. Верујем да ћемо заједно, помажући једни другима, и даље градити добру заједницу.
Разговор водила: Станислава Ђенеш Екбауер