С годинама човек почне другачије да гледа и на људе који су му некада сметали. То је као када пронађете стару фотографију на којој се, поред драгих људи, случајно нашао и неко ко вас је тада страшно нервирао. После неколико деценија више вас не нервира, па вам је чак и драго што је ту, јер без њега фотографија не би била сасвим потпуна.

Пре Фејсбука људи су, наравно, такође били незадовољни. Само им је компликованије било да то незадовољство поделе са светом, па су морали да се сналазе. Једно од места на којима су га остављали биле су редакције новина.

Ако вам се није допало оно што сте тог јутра прочитали, нисте могли да напишете коментар испод текста, додате неколико љутитих знакова и наставите даље. Требало је пронаћи број телефона, позвати редакцију, сачекати да вас споје са неким ко је надлежан, а ако нико није био задужен за пријем жалби – што је у редакцијама чест случај – онда са неким ко се случајно јавио.

Могло се послати и писмо. Било је људи који су то чинили врло озбиљно, на по две-три, па и десетак густо исписаних страница, са подвученим деловима и завршетком из којег се видело да очекују не само одговор него, по могућности, и одређене кадровске промене.

Касније су дошли мејлови и поруке, али је уредничка адреса још дуго остала нека врста шалтера за искаљивање незадовољства, па и беса.

Такве примедбе стизале су и на моју адресу. Није их било много, можда неколико недељно, али довољно да човеку узму више времена него што заслужују. Читалац би написао три реченице, послао их и вероватно отишао да купи хлеб или попије кафу, а ја бих још сатима у глави настављао разговор са њим.

Сметале су им најразличитије ствари, често међусобно сасвим супротне. Један је мислио да имамо превише политике, други да озбиљне новине морају много више да се баве политиком; некоме је недостајало локалних тема, другоме смо били превише локални; један би питао зашто нема више културе, а следећи зашто трошимо простор на културу која, како би рекао, „ионако никога не занима“.

Та реченица – „то никога не занима“ – увек ме је посебно забављала. Човек не каже „мене не занима“, него некако, између доручка и ручка, постане овлашћени представник целе читалачке популације.

Временом сам схватио да сваки читалац у глави има своје идеалне новине, састављене углавном од онога што њега занима. Невоља је само у томе што се садржај тих његових новина никада не поклапа са идеалним новинама његовог комшије. Када бисте послушали све њихове савете, на крају бисте вероватно направили новине које нико од њих не би купио.

Али у почетку сам сваку критику носио са собом дуже него што је требало. То је, ваљда, једна од људских слабости: десет људи вам каже да је нешто добро, једанаести да је глупо, а ви се увече сетите баш тог једанаестог. И, наравно, тек тада смислите шта је требало да му одговорите.

Најбољи одговори падали су ми на памет неколико сати касније, најчешће пред спавање. У тим накнадним разговорима био сам изузетно мудар, миран и духовит, а саговорници су пред мојом логиком остајали без речи. У стварности сам углавном говорио: „Добро, разумем шта хоћете да кажете“, што је, и данас то мислим, можда било и паметније, јер људи често зову само у жељи да их неко саслуша.

Онда је дошао Фејсбук и учинио велику услугу уредницима. Човечанство је добило место на којем може да буде незадовољно без посредника, радног времена и телефонске централе. Више није требало тражити уредника да бисте му објаснили да свет иде у погрешном смеру – могли сте то одмах да објасните свету.

Тај свет одговара тако што се неко сложи, други вас прогласи будалом, трећи уводи Тита у расправу, четврти Америку, а после десетак коментара више нико и не зна о чему је текст због којег је све почело.

Редакцијски телефони су полако утихнули. Срећом, не сасвим, јер медији којима нико ништа не замера вероватно имају озбиљнији проблем од оних којима се људи жале.

Међу тим старим читаоцима била је и посебна врста људи коју сам приватно сврставао под дијагнозу „зла баба“. То није имало много везе ни са полом ни са годинама. Могао је „зла баба“ бити и мушкарац од четрдесет пет година, здрав, прав и уредно обријан. Био је то поглед на свет, дар да се у свакој околности пронађе нешто што не ваља.

Ако пада киша, за њега је лето пропало; ако не пада – све ће изгорети; ако град или заједница нешто направе – ко зна колико је коштало; ако не направе – овде се никад ништа не ради; ако репрезентација победи са један – нула, тада смо имали среће; ако победи са четири нула – противник није био никакав.

Такав човек, чинило ми се, није нужно несрећан. Понекад је најзадовољнији управо када пронађе нешто чиме може да буде незадовољан. Некада су ми ти људи ишли на живце, али када их се данас сетим, бивају ми скоро симпатични. Ваљда зато што више не памтим шта су конкретно замерали, већ се само сећам гласова, понеке реченице, старе редакције, телефона који звоне док неко тражи фотографију, неко касни са текстом, а кафа на столу се хлади јер сте већ трећи пут заборавили да је попијете.

Тада ништа од тога није изгледало вредно памћења. То је једна од необичних подвала живота: оно за чим ћемо једном жалити, док траје, углавном нам изгледа сасвим обично. Чекамо да прође гужва, да престане звоњава, да се заврши тај напорни дан… И све то заиста прође.

Са мојим искуствима са дежурним критичарима добро је био упознат мој пријатељ и колега, а однедавно и издавач мојих књига, Зоран Меселџија. Негде у тим причама препознао је добар материјал за хумор, па је увео обичај који се одржао до данас.

Када ме позове, не каже ни „здраво“ ни „шта радиш“, већ озбиљним гласом саопшти: „Овде незадовољни читалац.“

И одмах знам да следи „примедба“ на наслов, текст, фотографију, неку формулацију или податак. На крају се обично дуго смејемо.

Та његова реченица годинама ми улепшава дане, али тек у последње време примећујем да је више не чујем исто. Она је некада била само шала на рачун људи који су ме звали, док данас у њој видим и чујем једно време, састављено од телефона, папира, кафа, рокова и људи које смо свакодневно сретали, мислећи да ћемо у њиховом друштву бити заувек.

Неке од њих више не срећемо, неких више нема, са некима смо изгубили контакт без свађе и без великог разлога, што је вероватно најчешћи начин на који људи нестају једни другима из живота.

Можда зато данас имам више разумевања и за оне старе незадовољне читаоце. Нису сви они, вероватно, били само џангризави. Добијали су новине, читали их, памтили шта смо писали и љутили се када им се нешто није допадало. На неки чудан начин сматрали су те новине својим. Равнодушан човек не окреће телефон и не пише писма редакцији, већ само престане да чита новине.

С годинама човек почне другачије да гледа и на људе који су му некада сметали. То је као када пронађете стару фотографију на којој се, поред драгих људи, случајно нашао и неко ко вас је тада страшно нервирао. После неколико деценија више вас не нервира, па вам је чак и драго што је ту, јер без њега фотографија не би била сасвим потпуна.

Ваљда зато човеку с временом почну да недостају разне чудне ствари: комшија који је стално нешто приговарао, колега са истом досадном причом, кафана са преспорим конобаром, аутомобил који се стално кварио… Док су ту, љутимо се на њих, а када нестану, причу почињемо са: „Сећаш се...“ И већ на том „сећаш се“ све постане мало лепше и топлије него што је стварно било.