Мржња ретко долази под својим именом. Обично се лепо обуче, назове се патриотизмом, чашћу, историјском правдом или љубављу према својима, али љубав којој су потребни непријатељи са оне друге стране није љубав. То је мржња која је научила лепше да се представи.
Таман када помислим да се Балкан коначно мало уморио од застава, ровова, парола и вечитог пребројавања мртвих и да су људи, после свега, научили да нема победе вредне гробаља која остану иза ње, догоди се нешто што ми покаже да сам се преварио. То је некад масовно посећен концерт квазипатриотских песама, некад башта кафића, некад утакмица, некад митинг, некад сахрана или прослава државног празника. Окупи се неколико хиљада или чак стотина хиљада људи, подигну се руке и заставе, крене песма коју смо већ слушали у неко смутно време, а онда из масе груне поклич за који смо веровали да је сахрањен заједно са једном несрећном епохом. Тек тада схватиш да није.
Не мислим да ће поново бити рата. Већина људи на Балкану нема ни жеље ни снаге за ново лудило, јер желе много обичније ствари: плату од које могу да живе, стан који могу да плате, здраве родитеље, децу која неће морати да оду и понеку недељу у којој се ништа историјско неће догодити. Човеку је потребно изненађујуће мало да би био срећан, али историји, изгледа, много да би га оставила на миру.
Рат не почиње у дану када неко узме пушку у руке. Тада је већ касно. Почиње када комшија престане да буде човек и постане припадник народа, када презиме постане важније од карактера и када мртве не жалимо зато што су мртви, него прво питамо чији су.
На Балкану су пушке одавно утихнуле, али неке реченице нису. Оне дуго живе у породицама, у кафанама, на трибинама, међу Фејсбук коментарима… Преносе се као наследство које нико није тражио. Пробуди их песма, годишњица, политичар коме недостаје неколико процената или једноставно гомила, јер човек у њој често викне и оно што не би смео да изговори сам, пред другим човеком, гледајући га у очи.
И управо ту лежи највећа опасност. Народи се не буде ујутру да би мрзели. Људи раде, заљубљују се, подижу децу, поправљају кровове, кувају ручак, позајмљују комшији алат и рачунају хоће ли имати довољно до краја месеца. Мрзе конкретни људи, који су обично гласнији од свих осталих. За то време, већина ћути. Балкан је већ довољно пута видео шта се догоди када пристојни ћуте док непристојни вичу. Ратове ретко започиње већина. Она само једног јутра открије да човек прекопута више није комшија и да је постао „њихов“.
Зато ме мање плаши неколико хиљада мрзитеља који урлају неке пароле него стотине хиљада оних који их чују, али слежу раменима и имају обичај да кажу како су то само навијачи, само песма, само атмосфера, само традиција… Много је зла почело тим безазленим: „Ма, пусти.“
Мржња ретко долази под својим именом. Обично се лепо обуче, назове се патриотизмом, чашћу, историјском правдом или љубављу према својима, али љубав којој су потребни непријатељи са оне друге стране није љубав. То је мржња која је научила лепше да се представи.
Од ратова су прошле деценије, а најратоборнији гласови понекад долазе управо од оних који рат никада нису видели. Њима рат нема мирис згаришта, ни звук телефона који породица не сме да подигне, ни мајку пред вратима, ни празну столицу за столом. Њима су рат песма, застава, снимак, мит, накићена прича о дедовима… Рат је најлепши онима који га познају само из приче.
Прави мир почиње када можемо да поштујемо своје мртве без вређања туђих; када волимо своју земљу, а да нам за ту љубав није потребна мржња према другој и када прихватимо да нико са тог простора неће нестати. Остаћемо једни поред других. Мењаће се владе, председници, идеологије, уџбеници, пароле и генерације, али географија неће.
Бићемо још дуго суседи, само је питање какви. Можемо још сто година пребројавати мртве, мерити гробове, поредити ране и доказивати чија је несрећа већа. Материјала имамо за векове. Или можемо једном да разумемо да признати туђу бол не значи издати своју.
Пушке данас, срећом, ћуте, али је можда време да научимо да утишамо и оно због чега су некада проговориле.