Скот Бесент је 24. август прогласио америчким економским „Даном Д”. Операцијом Economic Outcast Вашингтон формално намерава да Иран одсече од преосталих финансијских токова, али претња америчког министра финансија заправо је упућена остатку света.

Ко настави да омогућава иранско пословање, ризикује санкције и губитак приступа америчком доларском систему, запретио је званични Вашингтон. Државама су, тврди Скот Бесент, већ дати рокови да прекину спорне послове. „Сат откуцава”.
Ово звучи као ултиматум, али питање је да ли је Вашингтон заиста спреман да га спроведе. Доналд Трамп нас је већ навикао на политику максималне претње, после које следи договор. Прошле године америчке царине на кинеску робу подигнуте су чак на 145 одсто. Пекинг је узвратио царинама од 125 одсто, а онда су стране селе за сто и драматично их смањиле. Катастрофа која је деловала неизбежно није се догодила.
Могуће је да исти сценарио гледамо и сада. Претња максималном економском силом треба да уплаши владе, банке и компаније, и натера их да напусте Иран. Америчко оружје је моћно зато што је долар незаобилазна валута, око које се врти светски финансијски систем. Али што га Америка чешће користи за политичко условљавање других држава, то је већи њихов интерес да изграде механизме који ће једног дана моћи да функционишу и без долара. Бесент је суштину дилеме с којом се суочава влада САД сажео овако: „Зашто бих желео да дигнем у ваздух глобални финансијски систем?”
Управо би то могло да се догоди ако Вашингтон оде предалеко. Прави тест, наиме, није Иран, него Кина. Пекинг је најважнији купац иранске нафте и већ је поручио да не прихвата једностране америчке санкције и да ће штитити сопствене интересе. Вашингтон може релативно лако да кажњава посреднике, танкере и мање банке. Сасвим је друга ствар поставити великој кинеској банци ултиматум: или прекидате пословање са Ираном или губите приступ доларском систему. Ако Америка пређе ту границу, тешко је замислити да ће Кина једноставно попустити. Пекинг може да удари на америчке компаније, ограничи извоз критичних минерала и убрза изградњу трговинског и финансијског система заснованог на јуану. Русија и Иран би га у томе подржали, док би се Индија, Турска, заливске државе, Бразил и велики део глобалног југа нашли под све већим притиском да бирају страну.
Последице би далеко превазишле обичан трговински рат. Цепање финансијских система и ланаца снабдевања, уз кризу у Персијском заливу, могло би да подигне цене енергената и транспорта, поново распламса инфлацију, успори светску привреду и натера компаније и државе да одлучују у којем економском блоку желе да послују.
За сада још нисмо на преломној тачки. Вашингтон „звецка оружјем”, али га употребљава селективно. Сасвим је могуће да је Бесентов „економски Дан Д” само још једна Трампова операција максималног притиска чији је стварни циљ боља позиција за преговарачким столом. Зато аналитичари пажњу усмеравају на само једну црвену линију. Ако Америка због пословања са Ираном удари на велику кинеску банку или системски важну кинеску компанију, правила игре се мењају. Од тада Иран више неће бити главна мета. Биће само повод за много већи сукоб – борбу САД и Кине око тога ко ће одређивати правила светске економије. И то би већ могао бити прави економски „Дан Д”, односно увод у нови Хладни рат.
Милан Степанов