Да ми је неко пре тридесет или четрдесет година рекао да ћу једном, после толиких новинских страница, хиљада текстова, безбројних разговора, сусрета, свечаности, путовања и људи који су пролазили кроз редакције и мој живот, застати баш пред двема сасвим обичним речима, вероватно бих се насмејао.
Човек у млађим годинама не размишља много о захвалности и извињењу; тада му се чини да се подразумева и добро које чинимо другима и неправда коју ћемо, ако смо је починили, једнога дана исправити. Тек касније схватимо да се мало шта међу људима подразумева и да управо оно што би требало да буде најједноставније понекад најтеже прелази преко усана. ХВАЛА и ИЗВИНИ су кратке речи и готово неприметне у језику препуном великих изјава, обећања, заклетви, осуда и самохвале, а у њима је, када боље размислим, садржан добар део онога по чему се људи разликују једни од других.
Захвалити значи признати да нисмо све учинили сами, да је неко други уградио макар мало свог времена, пажње или доброте у наш живот. Извинити се, пак, значи признати нешто још теже – да нисмо увек били праведни, да смо можда некога повредили, погрешно проценили или осудили и да сопствену слику о себи не можемо да сачувамо тако што ћемо једноставно заборавити оно што смо учинили другоме.
Чини ми се да су обе те речи данас некако скрајнуте, као стари предмети које нисмо бацили, али их више не користимо. За њима, изгледа, нема много потребе у свету у којем је постало тако лако изрећи све, а тако тешко одговарати за изречено.
Друштвене мреже нису измислиле људску пакост, сујету, површност ни потребу да судимо другима. Све је то постојало много пре интернета и постојаће вероватно док буде људи, али су мреже тим нашим старим слабостима дале нешто што никада раније нису имале: брзину, публику и варљив осећај да реч изговорена преко екрана или написана на њему нема исту тежину као она коју бисмо морали да изговоримо човеку гледајући га у очи.
Данас за неколико минута од претпоставке може да се направи оптужба, од ње пресуда, а од нечије личне нетрпељивости привид општег мишљења. Довољно је написати да је неко непоштен, злонамеран, себичан, неспособан или вођен некаквим скривеним интересима, па да се убрзо испод такве објаве појаве позната и непозната имена која својим лајком, коментаром или дељењем дају тој тврдњи тежину коју можда ничим није заслужила.
Нико више не пита: откуд знам да је ово тачно? Често је довољно да познајемо онога ко је написао, да нам је пријатељ, познаник или једноставно – неко наш и да лајкујемо, не размишљајући да можда у том тренутку не подржавамо човека кога познајемо, него неправду према некоме кога не знамо довољно.
Дуго сам мислио да је тај лајк безазлен. Чинило ми се да је то само један од безброј ситних знакова којима данас једни другима потврђујемо да смо присутни. Сада, међутим, све мање верујем у његову невиност, нарочито када стоји испод увреде или непроверене оптужбе. Онај коме је увреда упућена не зна шта смо ми мислили док смо притискали дугме, већ види само наше име међу онима који су се са изреченим сагласили. Понекад управо познато име међу тим лајковима заболи више од саме оптужбе, јер од непознатог човека не тражимо ништа, док од онога ко нас познаје очекујемо макар тренутак сумње пре него што поверује у најгоре о нама. Пристојност у овом времену понекад је само не подићи камен зато што смо видели да га други већ држе у рукама.
А онда, после неколико сати, дана или месеци, испостави се да оптужба није била тачна. Неко је погрешно разумео, неко пренео половину информације, неко није проверио, неко је из личне љутње извео општи закључак, неко је једноставно погрешио, што само по себи није ни необично ни страшно, јер сви грешимо и нема човека који би могао поштено да тврди супротно. Али тада настаје оно што ми је одувек било теже да разумем од саме грешке: не догоди се ништа. Нема исте брзине којом је оптужба била пренета, нема истог броја људи који ће поделити исправку, нема оне мале гомиле која ће се вратити да поправи то у чему је учествовала, а најчешће нема ни човека који ће прићи и изговорити једну једину реч: „Извини“. Неистина је, дакле, имала право на велику позорницу, а истини припада само да тихо почисти салу када публика оде.
Бавећи се деценијама уређивањем појединих медија, и сам сам био мета разних оптужби и напада, од којих сам неке, без велике драматике, прихватио као цену посла којим се бавим. Уредник који очекује да сви буду задовољни његовим одлукама вероватно није добро разумео свој посао, јер чим одлучујете шта ће бити објављено, колико ће простора нешто добити, шта је вест, шта није, ко има право на одговор, а где престаје јавни интерес и почиње нечија жеља за самопромоцијом, неминовно ћете некоме изгледати као неправедни, чак и када сте уверени да сте поступили најбоље што сте умели.
Грешио сам и ја. Било би непоштено да данас, после толико година, тврдим другачије, јер ко ради тај може и да погреши, само је питање уме ли своје грешке да види када прође време у којем их је бранио. Али било је много случајева када су оптужбе на мој рачун настајале из погрешне информације, заблуде, омашке или обичног превида, и тек касније би се сасвим јасно установило да за њих није било никаквог основа. Оно што ми је остало занимљиво, и можда помало болно, није то што су људи погрешили, него што се готово нико, када би схватио да је погрешио, није враћао. Као да се неправда може исправити тиме што ћемо престати да је понављамо и као да човеку кога смо јуче јавно понизили данас ништа не дугујемо зато што смо у међувремену сазнали истину. Довољно би било једно најобичније, људско: погрешио сам, нисам имао право, извини.
Али изгледа да баш то најобичније некако најтеже долази. Можда је то зато што за извињење није довољно установити чињенице; потребно је савладати себе, а то је далеко тежи посао.
Човек који каже „извини“ не признаје да је мањи од другога, него да је способан да буде већи од сопствене сујете, и што сам старији, све сам сигурнији да се карактер много јасније види у начину на који човек признаје своју грешку него у ставу којим брани своје врлине.
Са речју ХВАЛА прича је другачија, можда сетнија. За све године новинарског рада написао сам или уредио, ни сам не знам колико афирмативних текстова о заједници у којој живим и радим, интервјуа, приказа и извештаја о људима и њиховим успесима, наградама, књигама, концертима, изложбама, друштвеним активностима, функцијама и свему ономе што смо у датом тренутку сматрали важним. Нисам за то очекивао захвалност, нити данас мислим да је требало да је очекујем, јер новинар не чини приватну услугу човеку о којем коректно пише, него ради свој посао, за који, као и сваки други професионалац, прима плату.
Ипак, када зађе у неке зреле године, човек почне да своди рачуне које никада није намеравао да прави. То је нека тиха, готово нехотична инвентура људи, сусрета, односа и трагова који су остали иза заједничког времена. Тада се сетиш колико си пута нечији успех искрено доживео као добру вест; колико пута помислио да тај човек заслужује још мало простора, бољу фотографију, наслов на правом месту; колико си пута покушао да нечији рад сачуваш од пролазности, јер су новине, између свега осталог, и једно велико складиште заборава из којег ће неко можда за двадесет или педесет година извући пожутелу страницу и сазнати да је неко постојао, нешто радио, нечему се надао.
И онда схватиш да би оно „хвала“, које ти је остало у сећању, могао да избројиш на прсте једне руке, па да је чак и то много. То, наравно, не заболи човека као што уме неправда, већ више растужи. Захвалност није плата за учињено добро, нити потврда да је наш рад вредео; она је само мали знак да је човек приметио човека и ваљда управо зато толико значи.
Када смо пре неколико година обележавали значајан јубилеј нашег листа у Мађарској, догодило се нешто што ми се касније, много више него тога дана, враћало у мисли. Дошли су многи људи и свакоме од њих били смо захвални, али сам накнадно приметио један готово иронични детаљ: међу присутнима је било много оних о којима скоро никада нисмо писали, а можда смо управо њима остали дужни коју страницу, разговор или макар неколико редова. Позиву да заједно поделимо тренутке радости наше мале редакције нису се одазвали управо они чија су се имена годинама појављивала у нашим новинама, чије смо активности пратили готово у стопу, чије смо фотографије објављивали и изјаве преносили и чији смо рад представљали афирмативно кад год смо веровали да је у корист заједнице – или нам се барем тада чинило да јесте. Добили смо тада једну усмену и једну писану честитку, од којих ниједна није била од званичника или друштвених активиста.
Не спомињем то данас са горчином, јер је она лош сапутник кроз године и, ако јој човек дозволи да се настани тамо где јој није место, на крају више говори о њему него о онима због којих је настала. Али признајем да сам тек тада нешто научио, или можда само коначно разумео оно што је и раније требало да знам: људи се веома брзо навикну на пажњу коју добијају и после извесног времена почну да је доживљавају као природно стање ствари, готово као ваздух, па се ретко запитају ко је све, и колико дуго, отварао прозор кроз који је тај ваздух улазио.
Није то само прича о новинама. Веома слично искуство имају и колеге из „Српског екрана“ МТВА и многе друге установе и појединци. Тако је и у породицама, пријатељствима, љубавима… Најмање захваљујемо за оно што нам неко даје дуго: мајци што је увек ту, пријатељу који се увек јавља, колеги који увек заврши оно што други нису стигли или човеку за кога знамо да нас неће одбити. Навикнемо се на доброту као на комад намештаја у сопственој кући и тек када је више нема приметимо празно место.
Сада, када о свему томе размишљам са пристојне временске удаљености, чини ми се да „хвала“ и „извини“ припадају истој, помало заборављеној врсти људске пристојности, иако наизглед гледају на две различите стране. „Хвала“ значи да нисам заборавио добро које си ти учинио мени; „извини“ значи да нисам заборавио оно лоше што сам ја учинио теби. У обе речи мораш да признаш да свет не почиње и не завршава се тобом. Верујем да нам управо то данас најтеже пада.
Друштвене мреже су нас навикле да стално нешто саопштавамо о себи, да показујемо где смо, шта мислимо, шта једемо, кога подржавамо, коме се противимо, шта нас вређа, шта нас одушевљава… Тако смо, у непрекидној потреби да будемо виђени, полако изгубили навику да видимо, а без тога нема ни захвалности ни извињења. За обе речи потребно је видети другога, али не његов профил, функцију, политичку, друштвену или било коју другу припадност, нити оно што нам о њему говори наш пријатељ, него човека.
Што сам старији, све мање верујем речима које су казане или написане тако да делују као велике. Оне могу лепо да звуче за говорницом и добро изгледају у наслову, али људски живот се, на крају, много мање састоји од њих него што нам се у младости чини. Много више га одређују мале ствари које нико не бележи: да ли смо се некоме јавили када му је било тешко, да ли смо умели да прећутимо ружну реч када смо могли да је изговоримо, да ли смо проверили пре него што смо осудили, јесмо ли се вратили човеку којег смо повредили и јесмо ли се сетили да захвалимо ономе од кога више ништа не очекујемо. Сетити се човека када нам више није потребан вероватно је најпоштенија мера захвалности.
Године нам полако одузму илузију о сопственој важности и оставе далеко вреднију способност да разумемо колико смо сви пролазни и колико мало времена имамо да једни према другима будемо људи. Наиђе доба када више немамо коме да кажемо неке ствари и тада почињемо да захваљујемо фотографијама, извињавамо се у себи људима којих нема, водимо разговоре са покојницима које смо могли да водимо много раније, док су били међу живима, само да нисмо веровали да времена има напретек. Тада човек схвати колико је мало коштала та једна реч коју је некада прећутао.
Зато данас мислим да није слаб онај ко се врати да се извини, него онај ко читавог живота мора да бежи и граби напред само зато што нема снаге да направи неколико корака уназад. Неки од најчаснијих путева којима човек може да пође воде управо до врата која је залупио, до пријатеља ког је неправедно осудио, до реченице коју није смео да изговори и истине коју није желео да види.
Гледати на оног ко има обичај да захваљује као на наивчину није упутно, јер он зна нешто што можда други још нису научили: да ништа што нам људи дају није толико мало да би се само по себи подразумевало. Једном ћемо сви остати без својих функција, титула, редакција, положаја, важних телефонских бројева, насловних страна и људи који нам се јављају зато што нешто представљамо. Од свега што данас бранимо као да ће трајати заувек остаће неколико фотографија, понеки папир у архиви, можда нечије сећање и, ако смо имали среће и довољно памети, траг који није направљен нашом важношћу, него човечношћу у нама.
Тада више неће бити нарочито важно колико смо пута били у праву, већ ће важније бити колико смо пута, када нисмо били, умели то да признамо. И неће бити пресудно колико је пута наше име било написано великим словима, него шта се догодило у неком човеку када би чуо то име. Ако се сети да смо му барем једном помогли, а да нисмо тражили ништа заузврат, то ће бити сасвим довољно.
А ако бих данас, после свих година проведених међу речима, морао да сачувам само две, не бих дуго бирао. Сачувао бих ХВАЛА, да се не заборави добро које нам је дошло од других, и ИЗВИНИ, као доказ да нам је јасно да смо и ми другима некада нанели бол.