Међу учесницима 18. Уметничког симпозијума „КРУГ 360”, о којем смо већ писали, био је и вајар Ристо Михић из Београда. Том приликом разговарали смо о његовом необичном животном и уметничком путу, стваралаштву и раду на очувању културног наслеђа. Пре него што је постао вајар и рестауратор скулптура, професионално се бавио балетом.

Осмогодишње школовање у Балетској школи одвело га је на сцену Народног позоришта у Београду, а затим и на усавршавање у Москву. Ипак, у тридесетој години живота донео је одлуку која му је променила живот – уписао је вајарство и започео нову професионалну каријеру. Данас, после више од две деценије рада у области вајарства и конзервације, приводи крају докторске студије вајарства на Академији уметности у Новом Саду.

"Увек кажем да су људи много талентованији него што мисле. Само треба да открију своје дарове и да имају храбрости да их следе. Многи никада не покушају, јер мисле да је касно или немају прилику. Код мeне је љубав према вајарству на крају ипак превагнула" – каже Михић.

Више од две деценије ради као конзерватор и рестауратор скулптура, а осамнаест година запослен је у Народном музеју Србије. Са колегиницом води и приватну конзерваторско-рестаураторску радионицу, која се бави обновом скулптура и споменика културе под заштитом државе.

"Дуго смо овај посао радили пре свега из љубави. Данас се и код нас све више препознаје колико су знање, искуство и одговорност у конзерваторском раду важни, па се и наш труд више цени него раније " –истиче Михић.

Истовремено развија сопствени уметнички израз, који је временом прешао пут од класичног ка слободнијем и експресивнијем вајарству.

"Цео живот био сам окружен класиком – балетом, музиком и академским вајарством. Временом сам пожелео да се ослободим строгих форми и да више истражујем човека, његову природу и унутрашњи свет. Управо тим путем данас идем и у свом стваралаштву–" – објашњава уметник.

На овогодишњем симпозијуму у Будимпешти стварао је портрете и рељефе знаменитих личности повезаних са Текелијанумом, међу којима су Сава Текелија, Теодор Павловић и Никола Тесла.

Ово није његов први боравак у Будимпешти. Прошле године учествовао је и на иконописачкој радионици, о којој су „Српске недељне новине“ већ извештавале. Тадашње познанство са организаторкама, сестрама Мајом и Весном, прерасло је у професионалну сарадњу и пријатељство.

"Кроз оваква окупљања упознајете дивне људе и колеге. Таква познанства често прерасту у сарадњу која траје и после симпозијума. Зато ми је увек драго да поново дођем у Будимпешту" – каже Михић.

Иако редовно излаже своје радове, признаје да ретко учествује на ликовним колонијама.

"Ово је тек трећа ликовна колонија на којој учествујем. Зато сам се веома обрадовао позиву. Овакви сусрети су драгоцени јер нам омогућавају да разменимо искуства, упознамо колеге и на кратко изађемо из свакодневног ритма рада" – истиче Михић.

Посебно место у његовом опусу има необична идеја позлаћених скулптура, која спаја уметност и племените материјале.

"Скулптуру најпре излијем у бронзи или месингу, а затим је позлатим. Када је човек узме у руке, не може да зна да ли је реч о масивном злату или позлати. Управо та игра између стварне и привидне вредности веома ме инспирише" – каже вајар.

Поред вајарства, Михић се последњих година посветио и књижевном стваралаштву. Аутор је више кратких биографских прича, од којих су неке награђене и објављене, а писање, како каже, доживљава као још један начин уметничког изражавања.

"За мене су и вајарство и писање начин да заборавим на време и простор. Уметност је непрестано учење, истраживање и тражење нових израза. Не намеравам овде да се зауставим" – закључио је Ристо Михић.

Ж. Б.