Камп није био намењен само усавршавању свирања, већ и дружењу, упознавању и очувању музичке традиције. За Радована Марића долазак у Деску одавно није само долазак на још један музички камп. Захваљујући дугогодишњој сарадњи са КУД-ом „Банат”, Кристифором Брцаном и људима који учествују у организацији, каже да у Деску увек долази „као у своју кућу”. Посебну вредност кампа види у томе што окупља децу различитих генерација и из различитих средина.

„Кад узму инструмент у руке, хармонику, то је оно што је универзални језик и где се они разумеју у потпуности”, каже Марић, додајући да је за њега овај камп више од кампа хармонике – „један мост између Мађарске и Србије”.

Рад са полазницима је био индивидуалан, јер међу њима има и почетника и оних који већ озбиљније владају инструментом. Марић истиче да је десет одсто талента, а деведесет одсто рада, али да је за истински рад неопходна љубав према музици.

Међу младим хармоникашима посебно је издвојио Рувена Фридмана и Синишу Шевића. Рувен је током кампа учио две захтевне нумере, „Рисовку” и „Панонски ветар”. Иако му је у почетку било тешко, каже да је много вежбао и да му је уз помоћ Радована Марића било све лакше.

Марић је као младог, амбициозног и перспективног хармоникаша, издвојио и Синишу Шевића. Иако се због његовог узраста двоумио да ли да му зада сложено коло од пет делова, пресудило је то што је код њега препознао „истинску љубав према хармоници, према музици”. Синиша је „Милошевка коло” успео да савлада у рекордном року.

Такође је издвојио и Лену Фридман, која је и прошле године свирала, али је ове године први пут озбиљније узела инструмент у руке. Како је навео, Лена је за свега дан-два успела да научи оно што су планирали да савлада током пет дана.

Да се знање преноси са генерације на генерацију показује и пример Бранислава Груборовића, Марићевог ученика, који је ове године на кампу радио и са својим ученицима. Како каже, са искуснијима је било лакше, са почетницима нешто теже, али су успели да савладају планирано.

У тамбурашкој групи са полазницима је радио Бранислав Ракић. Посебно је похвалио почетнике, истичући њихову марљивост и посвећеност. За свега четири и по дана тамбураши су припремили седам нумера, међу којима и једну мађарску песму, као својеврсну почаст Дески и њеним мађарским становницима.

Међу најмлађима Ракић је издвојио Зое Гере, којој је ово први музички камп. Она је тек почела да свира тамбуру и каже да јој је у почетку било тешко, али да је временом постало лакше. Ракић је њен први сусрет са инструментом описао речима да је, када је узела тамбуру у руке, изгледало „као да је с њом рођена”.

За Ракића су на почетку најважнији „љубав и упорност”. Зато се нада да ће се школа тамбуре наставити и након кампа и да деца која су овде направила прве кораке неће одустати од инструмента.

Обојица музичара посебан значај кампа виде и у очувању идентитета и традиције. Марић истиче да су овакви сусрети за децу која одрастају ван Србије од „непроцењиве вредности”, јер им омогућавају да се упознају, друже, свирају и уче заједно. Ракић, са друге стране, подсећа да идентитет једног народа могу да чувају не само музика, већ и фолклор, писана реч и ликовна уметност.

И управо у томе остаје једна од најважнијих вредности дешчанског музичког кампа – да се уз звук хармонике и тамбуре старе песме не забораве, а љубав према музици и традицији настави да се преноси на нове генерације.

С. С.