Била једном једна мала кап, која се звала управо тако – Мала Кап.

Мала Кап је пала право са неба, једног прелепог, сунчаног јутра – с оног једног јединог залуталог облачка, који је пловио усамљено у свеопштем плаветнилу, као бела лађа по бескрајном океану – и дочекала се спретно на меку латицу једне велике, расцветале руже.

– Шта се то дешава? – промрмља тихо, покушавајући да се задржи.

Али није било начина. Латица је била влажна и клиска, а она округла и глатка. Убрзо је клизнула до самог руба, а онда поново полети и паде на један зелени лист на стабљици руже.

Лист се мало затресе, као да се протеже после поподневне дремке.

– Добро јутро, мала путнице – рече неки тих, топао глас.

Мала Кап се изненади.

– Ко то говори? Ко ми се обраћа?

– Ја – одговори глас. – Ружа. Ја сам те на земљи дочекала и мојим латицама заштитила.

Мала Кап подиже свој поглед према великом, дивном цвету који се надвијао изнад ње.

– О, како сте лепи! – узвикну она. Сматрала је прикладним да јој персира. – И како лепо миришете! Мислим да бих могла овде да останем заувек. Може ли ово бити мој земаљски дом?

Ружа се весело насмеја. Очигледно су јој пријале ласкаве речи Мале Капи.

– Ах, малена моја… То би било дивно, али није могуће.

– Зашто? – разочарано упита Мала Кап. Није очекивала да буде тако глатко одбијена од овог лепог и љубазног цвета.

– Зато што капи воде не остају дуго на једном месту – објасни јој Ружа милим и стрпљивим гласом. – Ви сте вечите путнице. Сунце ће ускоро обасјати моје листове. Његови зраци ће те полако загрејати и ти ћеш испарити. Подићи ћеш се високо у ваздух и вратићеш се тамо, одакле си дошла – међу облаке.

Мала Кап се замисли.

– А шта ако не испарим? Могла би да ме заштитиш од сунчевих зрака својим листовима и латицама.

– Онда ће пасти киша – одговори Ружа. – Од ње те не могу заштитити. Њене капи ће те спрати са мене. Потонућеш, утопићеш се у земљу, путоваћеш кроз тамне, блатњаве тунеле и уливаћеш се у скривене подземне потоке. Они ће те одвести до неког извора, па ћеш се придружити воденом току неке реке. Река ће те понети са собом, све до великог океана. А оданде ћеш опет испарити и вратити се у облаке.

– Дакле… – рече Мала Кап замишљено – увек се враћам на почетак?

– Тако је то од памтивека – одговори Ружа. – То је судбина сваке водене капи. Вечно кружење између неба и земље.

Мала Кап је ћутала неколико минута. Требало јој је времена да обради све те нове информације и да замисли себе као део тог великог, веселог, воденог кола, које се вечно врти између земље и небеса.

– Знате, госпођо Ружо… – рече најзад – није то лош живот. Али је помало, како да се изразим… обичан.

– Обичан? – изненади се Ружа. Није очекивала тај помало пркосан одговор од једне малене водене капи.

– Да – рече одважно Мала Кап. – Звучи досадно. Једнолично. Ја бих волела да доживим нешто велико. Нешто узбудљиво. Нешто што се не догађа баш свакој обичној воденој капи.

Ружа се закикота и весело се заљуља на ветру.

– Никад се не зна, малена капи – рече. – Понекад авантуре саме пронађу оне који их прижељкују и траже.

И баш у том тренутку нешто се помери у башти. Зачуше се кораци. Ружи се приближило неко, за Малу Кап огромно, чак би се могло рећи, џиновско створење. Сагнуло се, пажљиво посматрало цвет, а онда је дубоко удахнуло његов мирис. Два велика плава ока су гледала право у латице руже. Малој Kапи су делавала велика, као два бистра, плава језера.

– Ммм… – прошапута створ.

Мала Кап задрхта од радозналости.

– Ко је то? – прошапута.

– То је дете – рече Ружа. – Обично људско младунче.

– Аха – рече помало збуњено Мала Кап. – Није баш тачно разумела шта то значи. Никада до сада није видела ништа слично.

Није, међутим, имала баш много времена за размишљање. Таман је хтела пажљивије да га осмотри, али се дете нагло насмеши, а онда, као да му нешто паде на памет, исплази свој огромни језик и – лизнe лист.

– Јооој! – узвикну Мала Кап, осетивши лепљиви додир. Осећала се уловљена и заробљена.

За трен ока она се обрне наглавачке и склизну право на топли, влажни, исплажени језик. А онда се тај језик нагло повуче и свет се преокрену око Мале Капи. Све се изненада ускомеша и промени боју: постаде тамно, мрачно, топло и загушљиво. А онда се пред њом, одједном, појавише сјајни, бели зидови. Огромни и чврсти као стене неке планине.

– Шта је ово?! – повика Мала Кап.

– Ми смо зуби! – одговорише зидови.

– Извините! – довикну зубима док се провлачила кроз уске отворе између њихових белих површина.

А онда се оклизну на влажној стази и склизну право у тамно гротло грла.

Тунел! Мрачан, влажан и стрм. И да је хтела, Мала Кап више није могла да се заустави. Као да је клизила низ неки тобоган.

– Ооооо! – одјекну њен глас док је јурила наниже.

Зидови тунела су се лагано померали, таласали су као да гурају надоле све што се у њему нашло.

– Шта је ово? – узвикну уплашено Мала Кап. – Где сам ја то упала?

– То је једњак! – довикне му причљиви секутић одозго. – Он све шаље у стомак.

Мала Кап није знала шта је то стомак, али је то у датом тренутку било сасвим небитно, пошто је и даље клизила све брже надоле. И на крају – „плоп!” – паде у једну велику, тамну пећину, пуну лепљиве течности. Свуда око ње тихо је жуборило и мехурићи су се подизали са површине.

– Где сам сад? – упита она.

– Ја сам Стомак – одговори дубоки, гугутави глас. Одзвањао је као ехо или као шум ветра.

Зидови пећине лагано су се померали и мешали све што се у њој комешало.

– Ја прерађујем храну – дода још стомак који је, очигледно, волео да објашњава. – Она се овде растапа и претвара у ситне делиће.

Мала Кап је хтела нешто да одговори, али није стигла. Није имала времена да се много задржава и упушта у разговор, јер је струја поново повуче. Одједном угледа пред собом  један уски пролаз, који је водио у дугачак, завијен ходник.

– Опа, идемо! – викну без размишљања Мала Кап и крену напред. Страх је устукнуо пред њеним веселим, истраживачким духом.

Провлачила се кроз узани канал, а онда примети сићушне отворе, вратанца на његовим зидовима. Малене капијице. Одлучи да се провуче кроз једне од њих. Иза капије, пролаз је био сасвим узан, више као цевчица, танка као нит. Мала Кап настави да се провлачи.

– Да, видимо, куда ме то води! - помисли у себи.

Свет око ње је постепено постајао некако светлуцавији. И одједном – бљесак! Пред њом се отвори огроман систем тунела. Кроз њих је јурило безброј малих, црвенкастих капи. Кретале су се брзо, али уредно и дисциплиновано, као да све знају куда иду.

– Добродошла! – викну једна од њих весело.

– Откуд ти? Нова си? – добаци јој друга.

– Јесам… мислим да јесам! – одговори Мала Кап, још увек збуњена од овог црвеног вртлога.

– Онда држи корак! – насмеја се трећа. – Не заостај!

– А ко сте ви? – упита их Мала Кап.

– Ми смо капи крви, а ово је крвоток! – узвратише капљице весело. – Сад си једна од нас!

– Брже, брже! – довикне јој једна, која је била посебно ужурбана. – Овде нема зевања!

Мала Кап се хитро придружи црвеним капима и појури са њима. Тунели испред њих рачвали су се као улице и путеви неког густо насељеног подземног града. Капи су јуриле као хитри аутомобилчићи или вагони возића неке подземне железнице. Тунели су вијугали на све стране, а црвенкасте капи су јуриле кроз њих брзо и сигурно, као да свака од њих тачно зна свој пут.

– Где идемо? – упита Мала Кап, трудећи се да их стигне.

– Свуда! – викну једна.

– До мозга!

– До прстију!

– До плућа!

– До срца!

– До срца? – упита Мала Кап.

Баш тада се пред њима појави огромна, мишићава маса. Ширила се и сужавала у правилном ритму, као нека џиновска пумпа.

БУМ! БУМ! БУМ!

Цео свет се тресао.

– То је Срце! – викнуше све капи у глас, усхићено. Очигледно су волеле ово место. Снажна струја их увуче унутра.

БУМ! БУМ! БУМ!

Срце их је све завртело у лудо коло, а затим избацивало у нове тунеле. Као велика, моћна машина. Мала Кап осети како се убрзава, као на ролеркостеру, и схвати због чега су остале капи биле толико радосне. Ово је била права забава!

– Брже! – викну неко иза ње. – Посла имамо преко главе!

Мала Кап се окрете и угледа једну кап која је пловила тик до ње. Била је исто црвенкаста као и све остале, али је имала некако весео, ведар глас.

– Ти си нова, зар не? – упита она.

– Јесам! – рече Мала Кап. – Ја сам Мала Кап.

– Драго ми је! Ја сам Капљица – насмеја се она. – Хоћеш да ти покажем куда све путујемо?

– Хоћу! – узвикну Мала Кап.

Капљица јој враголасто намигне, па хитро скрене у један брзи тунел.

– Прво идемо до мозга – рече она.

Тунел је водио нагоре, а струја је постајала све бржа. Црвене капи око Мале Капи јуриле су као вредни курири.

– Пожурите! – довикну једна. – Мозак не воли да чека!

Мала Кап примети да су зидови тунела све ужи и разгранатији. Била је то густа мрежа ситних, танких пролаза, као чаробна шума с безбројним стазицама у њој.

– Зашто овде има толико путева? – упита.

– Зато што је мозак највећи потрошач свега што му доносимо – објасни Капљица. – Иако није велики као стомак или плућа, он троши највише енергије. Свака мала ћелија у њему стално ради.

– А шта то ради?

– Мисли, памти, машта, шаље поруке телу. Управља. Када дете трепне, када помери руку, када осети мирис или се сети нечега – мозак све то мора прво да осмисли и нареди.

Док су тако кружиле, Мала Кап угледа безброј ситних грана које су се рачвале из главног тунела, као корење огромног дрвета.

– Погледај! – прошапута Капљица. – То су најситнији путеви. Кроз њих храну и кисеоник предајемо можданим ћелијама.

Мала Кап осети како се струја успорава и како се све око ње смирује. Са свих страна виделе су се сићушне ћелије које су непрестано светлуцале, као да тихо разговарају.

– Шта оне раде? – прошапута она.

– То су неурони – рече Капљица. – Они шаљу сигнале брже од ветра. Кроз њих мозак разговара са читавим телом.

– Значи никад не мирује? – зачуди се Мала Кап.

– Никад – насмеја се Капљица. – Чак и када човек спава, мозак ради. Сређује успомене, разврстава информације, чува важне мисли и припрема тело за нови дан.

Мала Кап се замисли.

– Онда смо ми баш важне – рече тихо.

– Веома важне – одговори Капљица поносито. – Без нас мозак не би могао ни да мисли, ни да планира, ни да сања. Брзо би се угасио.

Ућуташе на тренутак, опчињене сазнањем о сопственом значају. Мала Кап се више није осећала као обична, небитна мала кап, него као неко чији живот има сврху и смисао. Није, међутим, било много времена за размишљање: струја их понесе даље кроз блиставу мрежу можданих путева. А после кратког времена поново их је повукла назад ка срцу.

БУМ! БУМ! БУМ!

– Видиш? – рече Капљица. – Срце стално пумпа. И дању и ноћу. Чак и када дете спава, само што онда ради мало спорије. Тако и оно одмара.

Срце их опет избаци у нови тунел.

– Сад идемо до плућа! – викну Капљица весело.

Тунел се убрзо разграна у читаву мрежу меканих, прозрачних пролаза. Око њих је све било некако светлије и свежије.

– Овде узимамо кисеоник – објасни Капљица. – Када човек удахне, плућа га шаљу у крв.

– А шта је то кисеоник? – упита Мала Кап, збуњено. Било је ово превише нових информација за један дан.

– Гориво за читаво тело – узврати Капљица, трудећи се да звучи самоуверено. – Или, тачније, нешто као ватра, која сагорева храну и претвара је у енергију.

Ни она није била баш сасвим сигурна како да то објасни свом новом пријатељу. Мала Кап примети како црвене капи око ње блистају још јаче. И сама, одједном, у свом сићушном телу, осети нову снагу.

– Сад смо спремне за нови пут – насмеја се Капљица. – Без кисеоника не бисмо могле ништа да урадимо.

Струја их поново повуче напред и тунели почеше да се постепено сужавају. Шири путеви претварали су се у уже канале, а они у танке пролазе, као фине нити.

– Куда сад идемо? – упита Мала Кап.

– До најудаљенијих делова тела – рече Капљица. – До прстића.

Тунели су постајали све тањи. Сада су морале да се провлаче једна по једна.

– Овде смо већ на самом крају пута – прошапута Капљица. – Ово су сићушни сокаци, на самој периферији.

Око њих су се ређале ситне ћелије које су стрпљиво чекале да добију храну и кисеоник.

– Зато прстићи понекад утрну – објашњавала је Капљица. – До њих је најдаље путовати, па понекад просто не стигнемо.

Мала Кап се насмеја од узбуђења док је гледала све те невиђене чаролије.

– Ово је невероватно! – викнула је. – Баш овакву авантуру сам желела! Хвала ти!

Капљица се насмеја.

– А ово је тек почетак – рече. – Тело је велико, бескрајно царство, а ми смо његови мали становници.

Мала Кап и Капљица су мирно пловиле кроз уски тунел у прстићу. Овде је струја била спорија, а тунели танки као паучина.

– Овде увек путујемо пажљиво и полако – прошапута Капљица. – Нема простора за јурњаву и журбу.

Баш тада се нешто чудно догоди. Тунел се лагано затресе. Онда још једном.

И одједном – БУМ! БУМ! БУМ! БУМ!

– Шта се дешава?! – узвикну Мала Кап.

Струја је одједном постала бржа. Капи су почеле да јуре кроз тунеле као да их носи снажан ветар.

– Ха! – насмеја се Капљица. – Дете трчи!

– Трчи? – зачуди се Мала Кап.

– Да! Кад тело почне да се креће, срце ради брже како би сви мишићи добили још више хране и кисеоника.

Струја их је већ повлачила назад ка срцу. Тунели су постајали све шири, а брзина све већа.

БУМ! БУМ! БУМ! БУМ!

– Видиш ли? – викну Капљица кроз жубор струје. – Срце сада пумпа брже!

Капи су пролазиле кроз срце као црвени метеори.

БУМ! БУМ!

И већ су летеле у нове тунеле.

– Држи се! – насмеја се Капљица.

– Држим се! – викну Мала Кап, одушевљена.

Све је било хитрије, живље и веселије. Кроз тело је јурио прави мали црвени брзи воз.

– Ово је као велика утрка! – повика Мала Кап.

– Тако и треба! – одговори Капљица. – Кад се тело креће, и ми морамо да јуримо брже.

После неког времена, струја је почела поново да успорава.

БУМ… БУМ… БУМ…

– Ето – рече Капљица. – Дете је стало. Уморило се.

Мала Кап је тихо пловила кроз тунел и смешила се.

– Ово тело је велико као читав један свет.

Капљица климну.

– Јесте. То и јесте читав један мали универзум. А ми смо сићушне путнице у њему.

После велике трке кроз тунеле, струја је полако почела да се смирује. Капи више нису јуриле као вагончићи. Сада су пловиле мирније, као чамчићи по мирној реци.

БУМ… БУМ… БУМ…

– Чујеш ли? – прошапута Капљица.

– Чујем – рече Мала Кап. – Срце куца спорије.

– Тако је – насмеја се Капљица. – Дете се одмара.

Мала Кап се осврну око себе.

Тунели су били тихи, струја мирна, а капи су пловиле без журбе.

– Где је сад дете? – упита она.

– Вероватно је легло у траву – рече Капљица. – Или се наслонило на неко дрво.

БУМ… БУМ…

– Можда је чак и задремало – додаде она.

– И шта ми онда радимо? – знатижељно упита Мала Кап.

– И даље се крећемо – одговори Капљица. – Само много спорије и мирније. Тако се и ми одмарамо.

Капљица показа на тунеле око њих.

– Видиш, мозак и даље мисли. Срце и даље пумпа. Плућа и даље дишу.

– Значи тело никада не стаје? – зачуди се Мала Кап.

– Не баш – насмеја се Капљица. – Али кад се дете одмара, све ради лаганије.

БУМ… БУМ…

Струја их је тихо носила кроз топле тунеле.

– Ово је као нека тиха ноћ у граду – прошапута Мала Кап.

– Баш тако – рече Капљица. – Само што наш град никад не спава.

Мала Кап је пловила кроз крвоток и осећала се чудно мирно.

– Знаш – рече тихо – баш ми је драго што сам те срела.

Капљица се насмеја.

– И мени. У овако великом телу увек је лепо имати пријатеља за путовање.

А негде далеко, изнад свих тих тунела, дете је мирно дремало у башти, док је сунце лагано грејало његово лице и листове руже. Капи су тихо пловиле кроз топле тунеле. Није било журбе. Срце је куцало мирно, у даљини, као неки далеки бубањ.

БУМ… БУМ…

Мала Кап и Капљица су пловиле једна поред друге. Дуго нису ништа говориле. Гледале су како кроз тунеле пролазе друге капи, како струја тихо носи све путнике кроз велико тело.

– Знаш – рече најзад Мала Кап, враћајући се на претходну мисао – овде је све тако велико.

– Јесте – тихо одговори Капљица. – Огромно. Тунели… срце… мозак… све.

– А ми смо тако мале – додаде Мала Кап.

Капљица се насмеши.

– Мале, али важне.

Мала Кап је допловила још ближе до Капљице.

– Мислиш ли да ћемо једног дана изгубити једна другу? – упита забринуто.

Капљица се мало ућута и замисли. Струја је носила хиљаде капи кроз тело, кроз безброј путева и скретања.

– Могуће је – рече искрено и помало тужно. – Кад си мала кап, лако те струја понесе на неку другу страну.

Мала Кап се на тренутак замислила, а онда се насмешила. Увек је волела да на свет око себе гледа са надом у срећан исход.

– Хајде да се потрудимо да останемо заједно! – предложи Капљици.

Капљица се окрете према њој.

– Да се држимо једна уз другу?

– Да – рече Мала Кап. – Ма где нас струја понела. Останимо заједно.

Капљица се одмах сложи.

– Добро – рече одушевљено. – Покушајмо. Било где да нас струја понесе, пливаћемо заједно.

Оне се приближише једна другој још више и наставише да плове тик једна уз другу. Кроз тунеле је тихо одјекивало срце.

БУМ… БУМ…

А две мале капи путовале су кроз велико тело, решене да се не раздвоје, ако то икако буде могуће. И тако је Мала Кап путовала кроз тело детета – кроз руке, кроз ноге, кроз безброј малих пролаза. Час би пролазила кроз широке тунеле, час кроз танке као паучина. А Капљица је увек била уз њу. Понекад би их струја однела у неки нови део тела, а онда би се увек вратиле до срца.

БУМ! БУМ! БУМ!

– Видиш? – смејала се Капљица увек изнова. – Срце никад не мирује.

– Као велики мотор! – одговарала је Мала Кап.

И тако су путовале, час брзо, час мирно, све док се једног тренутка није десило нешто сасвим невероватно. Струја их је у том часу управо поново понела ка руци, све до најмањег прстића. И баш у том тренутку дете поново приђе Ружи. Пружи руку ка цвету.

– Пази! – викну Ружа уплашено.

Али било је касно. Њен оштри трн убоде мали прст.

– Ау! – повика дете.

Мала Кап осети како је струја избацује кроз сићушни отвор. Полете она поново, и – кап! Паде право на латицу руже. На ону исту на коју је пала с облачића, тог јутра! Изненади се исто као и првог пута, али онда осети нежни додир баршунасте латице испод себе и полако се умири.

– Ох… – уздахну, јер му на ум паде тужна мисао. – Изгубио сам пријатељицу!

Латица је била топла и мека. Баш као јутрос. Али, Мала Кап није осећала исто задовољство. Изгубила је Капљицу. Осетила је тугу и усамљеност у свом сићушном телу. Ружа јој се благо наклони.

– Видим да си се вратила. – рече изненађено, али радосно. Није очекивала да ће икада више у животу видети Малу Кап.

Мала Кап се невољко насмеши. Била је сада помало црвенкаста и зајапурена од узбуђења.

– И не можете да замислите где сам све била! – рече она.

– Могу да наслутим – насмеши се Ружа.

– Али, изгубила сам једну другарицу, која ми је била заиста, заиста драга! – поче да објашњава Мала Кап, јер је хтела да подели своју тугу с Ружом. Али у том тренутку се зачу глас иза ње:

– Сачекај ме!

Мала Кап се изненађено осврне. Изнад латице се појави још једна мала кап.

Склизну низ прст и тихо паде поред ње. Кап!

– Капљице! – узвикну Мала Кап одушевљено.

– Рекла сам да ћу остати уз тебе – насмеја се Капљица.

– Али како си изашла?

Капљица намигну.

– Кад се отвори мали пролаз, треба бити брз. Брзо се затвара. Али, ја сам хитра, као што знаш.

Мала Кап се приближи својој пријатељици.

– Драго ми је што си дошла.

– И мени – рече Капљица тихо.

„Али, ово није крај”, помисли Мала Кап кроз сан. „Сутра свиће нови дан.”


Текст: Милан Степанов