Поводом завршетка вишегодишње дипломатске службе у Мађарској, првом саветнику Амбасаде Републике Србије у Будимпешти Ивани Кунц, уручена је Сентандрејска повеља Епархије будимске. Признање јој је 13. августа у Владичанском двору у Сентандреји уручио митрополит будимски Лукијан.

Како је саопштила Епархија будимска, признање је Ивани Кунц додељено у знак захвалности за њен допринос сарадњи са Црквом и српском заједницом у Мађарској, као и за рад на очувању културног и духовног наслеђа и јачању српско-мађарских веза.

Како је за наш лист изјавила, била је неприпремљена за овај гест, јер је планирала само протоколарну опроштајну посету митрополиту и делу монаштва и свештенства Епархије.

„Током самог чина примања повеље, осећала сам пуноћу љубави према свом народу и Цркви. Жао ми је што нисам имала довољно речи и снаге да при самом чину примања тако значајног признања то своје осећање до краја изразим”, рекла је госпођа Кунц за наш лист и притом се осврнула и на године дипломатске службе у Будимпешти и резултате које из тог периода посебно издваја.

„Све ове године дипломатске службе у Будимпешти биле су пребогате уметничким доживљајима, културним и организационим изазовима, посебно током обележавања кључних датума наше бурне историје, државних и важних верских празника.”

Када смо је упитали да издвоји један догађај, она је од преко 120 програма којима је, како истиче, са задовољством присуствовала, изабрала је један:

„Ако бих била до краја искрена, издвајам свечано обележавање 110 година од Првог светског рата које смо организовали 18. новембра 2024. окупљањем у Текелијануму, заједно са ђацима, професорима, свештенством и монаштвом, у присуству гостију из Србије и Републике Српске, а уз подршку Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” из Београда.”

Ако би критеријум био величина уметничког тренутка и емоције које су том приликом у њој изазване, она је издвојила отварање манифестације Српски дани, септембра 2024. у Српском црквеном музеју у Сентандреји, приликом којег је представљена новооткривена слика/икона Светог Георгија, чувеног Уроша Предића.

„Та два догађаја се сигурно могу мерити по осећању поноса што припадам српском народу и упоредити са осећањем благодети која се на мене ненадано и изненада спустила овог 13. августа 2026. у Сентандреји. По дубоком осећају, Повеља као да се са самог неба спустила и то не само за моје дипломатско службовање у Будимпешти, већ за мој истински труд и на корист заједници којој припадам. Па ипак, још увек мерим да ли сам је уопште заслужила, превелика је, заиста.”

На питање који су јој планови након завршетка службе у Мађарској и које професионално поглавље се отвара пред њом, госпођа Кунц је одгворила:

„По повратку из Будимпеште за Београда од септембра ове године заокружује се на неки начин и моја професионална каријера, с обзиром да се за коју годину приближава и пензија. Имаћу вероватно прилике да наставим да се бавим мојом кључном и целоживотном темом, Дунавом, због кога ме је пут у Будимпешту постојано и водио. Пробаћу можда да пренесем своје искуство о дунавском питању и на млађе. Волела бих да се о Дунаву сви заједно бринемо у договору са другим народима и државама, посебно суседним, а да у кризним ситуацијама (која је закуцала управо овог лета), налазимо добра инжењерска и дипломатска решења, у заједничком разумевању шта за нас ова европска река заиста представља.”

За наш лист је као најдрагоценију личну успомену на српску заједницу у Мађарској истакла управо однос према култури сопственог народа, њен веома јак идентитески осећај уз пуну уклопљеност у културу и језик Мађара, што је изузетно позитивно. 

 „Посвећеност ове специфичне, веома образоване и самосвојне српске заједнице, дубоко укорењене у ове просторе, импресионира. Она пролази сада кроз многе изазове, није их мало било ни кроз историју. Надамо се да ће због својих предака које необично поштују и славе, учинити све да се и будуће генерације Срба које се овде рађају, школују или запошљавају, поносе својим пореклом ма одакле да долазе или куда год да су дошли. И само да буду у слози. То је императив за опстанак”, закључила је она.

Сентандрејска повеља је највише свечано признање Епархије будимске у области културе, установљено ради одавања признања појединцима и институцијама који доприносе очувању и промоцији српске духовне, културне и историјске баштине. Име носи по Сентандреји, једном од најзначајнијих историјских и духовних средишта Срба северно од Саве и Дунава.

Разговор водио: Владимир Марковић
Фото: Интернет страна Епархије будимске и архива СНН