Наш саговорник у својим причама бележи свет обичних људи, свакодневне навике и трагове живота који нестају брже
од великих историјских догађаја и у наставку разговора за СНН износи нека лична искуства.
Рекло би се да Вас као неку врсту хроничара Војводине, не интересује толико велика историја, колико живот који нестаје.
- Тако некако. Мене никада није пресудно занимала историја из школских уџбеника. Њу ће увек неко записати. Занимају ме слојеви живота који најлакше нестану. Зато су моје приче углавном о обичним људима. Они нису били државници, генерали или владари, али су живели своје животе, подизали породице, остављали траг у свом месту. Али тај траг је нешто попут писања прутом по летњој прашини. После само једне или две генерације, разнеће га ветар.
У књизи „На крају почетка” направили сте избор прича из својих претходних књига. Како сте бирали приче које ће ући у тај избор?
- То је избор из мојих претходних пет књига. Није било лако направити га. Ствари се брзо мењају. Данас је мало тога исто као пре двадесет година. Због тога су многе приче тражиле да их поново прочитам и мало прилагодим времену. Волим да поменем Волта Витмена. Он је читавог живота писао једну књигу – „Влати траве”. Временом ју је допуњавао, али и стално исправљао. Тако и ја понекад радим са својим причама.
Постоје приче које сам објавио у првој књизи „Челобаште”, а које сам касније два или три пута дорађивао. Не зато што сам мењао њихову суштину, него зато што је време неке детаље учинило сувишним или нетачним. Понекад је било потребно променити атмосферу, понекад неки податак, али је прича остајала иста. Када сам правио овај избор, критеријум је био сасвим личан.
Која Вам је прича најближа?
- Прва је остала прва. То је прича „Сајбер свет и прадедине папуче”. Можда ми је и најдража, јер је њоме све почело. Настала је из једног запажања. Гледао сам старе фотографије снимљене пре Другог светског рата. Људи су на њима беспрекорно обучени – бела кошуља са тврдом крагном, лептир-машна или кравата, сат на ланцу, марамица у џепу... а на ногама папуче. Готово сви у папучама. Помислио сам да те папуче морају нешто да значе. Да нису биле случајност. Кренуо сам тим трагом. Испоставило се да су слале много више порука него што бисмо данас помислили.

Разговор водио: Милан Степанов