Илија Туцић већ више од три деценије стрпљиво обилази банатска, бачка и сремска села, разговара са људима и бележи приче које би, да нису записане, вероватно заувек нестале. Његове књиге нису ни класичне репортаже ни историјске студије, већ нека врста књижевне хронике Војводине, која је испричана кроз судбине обичних људи.

У недавно објављеној књизи „На крају почетка” сабрао је најбоље приче из свог досадашњег опуса. Разговарали смо о томе како данас изгледа Војводина, шта је изгубила, шта је сачувала и зашто су овакве приче, налик на палимпсесте, понекад најпоузданији чувари памћења.

Када бисте некоме ко никада није био у Војводини, некоме ко долази са стране, морали да објасните не само њену географију и историју него и њен дух, како бисте му описали тај свет?  

- Када бих мало романтизовао ствари, не бих се много упуштао у тражење суштинског идентитета Војводине. О томе бисмо могли сатима да разговарамо, а питање је да ли бисмо дошли до једног коначног одговора. За ову прилику употребићу најкраћу дефиницију Војводине коју знам. Онима који су мало дубље проникли у њен дух она је сасвим довољна.

Некада су већ крајем јесени падали велики снегови, какве данас тешко можемо и да замислимо. Почетком новембра снег би завејао двориште, капију и улицу испред куће. Ујутру би неко од мушкараца први устао, узео лопату и очистио снег испред своје куће. У тренутку када би стигао до суседне куће, помислио би: „Комшија ће устати после мене. Када изађе и види да је испред моје куће очишћено, а испред његове није, шта ће рећи о мени?” И онда би још три пута замахнуо лопатом и очистио метар снега испред комшијине куће. Не цео простор, него само толико да комшија види да је неко мислио и на њега. Тај метар очишћеног снега испред комшијине куће – е, то је Војводина.

Да ли та Војводина, мало романтизована и идеализована, још постоји или се под утицајем миграција и савременог начина живота неповратно мења?

- Ни на то питање не можемо одговорити у једној реченици. Данас се често каже да је читава Војводина постала предграђе Новог Сада. Највећи град је постао доминантан у сваком смислу. Бити део њега, готово да је нека врста мере животног успеха. Познајем много људи чија деца студирају или живе у Новом Саду и они то доживљавају као велико постигнуће.

Када сам се ја родио, Нови Сад је први пут достигао сто хиљада становника. Не треба заборавити да су кроз историју и Сомбор, и Суботица, па чак и Велики Бечкерек у појединим периодима, били већи градови од Новог Сада. Данас, према попису из 2022. године, Нови Сад има око четири стотине хиљада становника, а у стварности вероватно и више, ако урачунамо оне који нису пријављени или свакодневно долазе на посао. Врло брзо приближићемо се броју од пола милиона.

А када имате у виду да читава Војводина има око милион и седамсто хиљада становника, онда је јасно шта се дешава.

Истовремено, статистика показује да се најбрже празне села са мање од три хиљаде становника. Тамо је одлив људи толики да више, биолошки гледано, нема повратка на старо. Самим тим мења се и она идентитетска основа на којој је Војводина вековима почивала.

КРАТКА БИОГРАФИЈА

Илија Туцић рођен је 1964. године у Новом Саду. Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Новинарством се професионално бави од 1990. године, а током каријере радио је као новинар, уредник, главни и одговорни уредник и руководилац у штампаним, радијским и телевизијским медијима.

Аутор је књига „Челобаште”, „Мале војвођанске приче”, „Чудо у Чибу”, „Приче равнице”, „Приче иза фиранге” и „На крају почетка”. Написао је велике новинске репортаже из 176 војвођанских места, а аутор је и телевизијског серијала „Што си тако равна”, снимљеног у 13 полусатних епизода, као и више документарних филмова. У средишту његовог књижевног и новинарског стваралаштва налазе се Војводина, њени људи, мала места, породичне хронике и свакодневни живот.

Стиче се утисак да својим причама покушавате да сачувате управо тај свет који полако нестаје. Да ли себе доживљавате као његовог хроничара?

- Постоји у књижевности и историји појам палимпсеста. У време када није било хартије, писало се на пергаменту, обрађеној кожи младих животиња. Али пергамент је био драгоцен и није га било довољно. Када је требало написати нови текст, стари би се састругао, кожа поново избелела и на њој би се писало испочетка. Тако је исти пергамент могао да се употреби четири или пет пута.

Проблем је био у томе што су се мењале државе, владари и династије. Свако је мислио да историја почиње од њега, па је без много размишљања брисао оно што је неко пре њега написао. Тако су нестали многи драгоцени текстови античког света.

Данас је, међутим, захваљујући инфрацрвеној технологији, могуће прочитати и оно што је било избрисано, понекад чак два или три слоја уназад.

Мене је заинтересовала сама та идеја палимпсеста. То се, наиме, дешава и са нашим животима. Недавно сам шетао Пештом и мој домаћин ми је показао место где се некада налазило српско гробље. Данас су ту широк булевар, модерне зграде и тржни центри. Било ми је тешко да уопште замислим да је ту некада било гробље. То је за мене палимпсест. Стари слој је и даље ту, али га више не видимо.

Исто је и са Војводином. Испод овог данашњег света постоји један старији, који полако нестаје из сећања. Мене занима управо тај слој. Не зато што бих желео да вратим прошлост, него зато што мислим да не смемо дозволити да она буде потпуно избрисана.

Колико вам је у том смислу  управо овај простор, од Мохача преко Сентандреје и даље на север, стваралачки инспиративан?

- Темељ европске цивилизације јесу: античка филозофија, римско право и хришћанска религија. У време када се формирао „европски дух“, у време Волтера, Канта, нашег Доситеја, античка Грчка и стари Рим више не постоје. Физички их нема више од 1.500 година, али то није пресудно. Важан је запис којег су оставили у времену. Ако бисмо се вратили на ово поднебље, време у којем се у Пешти и Будиму, српски језик чуо на сваком кораку, одавно не постоји. Уместо да жалимо за заједницом која је била довољно снажна да изнедри једног Корнелија Станковића, Јоакима Вујића или Катарину Ивановић, треба са огромним поносом да посегнемо за „записом“ којег су нам Срби у Мађарској оставили. То је, уз тек неколико других, угаони камен нашег укупног постојања.

Разговор водио: Милан Степанов