Путопис бициклом кроз српска насеља уз Дунав.
Пише: Милан Степанов

Будимпешта – Чип

На своје мало ходочашће низ велику реку кренуо сам бициклом, у суботу, 20. јуна 2026. године, у рану зору. Није ми први пут, прошао сам, педалајући на два точка, већи део тока Дунава, од Регенсбурга до Ђердапске клисуре, али је изостао баш овај „мој” део, од Будимпеште до Мохача, пут који сам толико пута прелазио колима и аутобусом, али никада на бициклу. За мене је то било више од обичног поласка на још једну авантуру: кренуо сам споро, ношен снагом сопственог тела и духа, уз реку која ми је у срцу и која је вековима повезивала мој народ.

Дунав је тог јутра био миран, готово непомичан. На будимској обали, од трга Баћањи где станујем, па све до Чепелског острва, тек понеки шетач, неколико риболоваца и први тркачи који су користили свежину пре него што летње сунце растопи град. Преда мном је било девет дана вожње, прво од Будимпеште до Мохача, а потом преко барањских села и брежуљака до Печуја. Нисам путовао само да бих прешао неколико стотина километара, него да бих уз пут срео наше људе, Србе који и данас живе уз Дунав, далеко од великих центара, у местима која су некада била у потпуности или макар делимично српска, а данас се њихова српска прошлост најчешће препознаје по црквеном торњу, старом гробљу или понеком презимену на поштанском сандучету.

Као Србин из Мађарске, пореклом из Сантова и Мохача, нисам имао осећај да идем у непознато, него као да се враћам старим рођацима које дуго нисам видео. Неке од њих сам познавао од раније, неке никада нисам упознао, али смо делили исту реку, исту историју и исти осећај да припадамо једном малом народу који је вековима умео да опстане далеко од своје матице. Зато ми је било драго што сам ову прву етапу могао да возим толико близу Дунаву.

Чим сам напустио градску вреву, и закотрљао се по Чепелском острву, предео се потпуно променио. Ковински рукавац Дунава пратио ме је готово читавим путем. Врбе су се надвијале над стазом, трска је лагано шумела на поветарцу, а између дрвећа су се назирале старе викендице са малим пристаништима и дрвеним чамцима. На води готово никога. Само понеки пецарош и неколико дивљих патака које су мирно плутале по глаткој воденој површини док сам пролазио. Није ни чудо што су наши преци заволели овај дунавски рај и одлучили да се настане овде. У таквом пејзажу човек се неминовно удуби у мисли и почне да разговара сам са собом: километри некако сами пролазе, а мисли одлутају далеко.

Мени су тог јутра одлутале у Будимпешту с краја осамдесетих. Сетио сам се дана проведених у Српскохрватској гимназији на Тргу ружа. Било нас је са свих страна Мађарске, многих из Подунавља. Из Будимпеште, Помаза, Ловре, Сентандреје, Сантова, Мохача, Чипа... Били смо средњошколци који су делили исте учионице, професоре и несташлуке. Сетих се да ме у Чипу не чека само српска заједница, него и моја школска другарица.

Најмлађи Србин из Чипа

Марија Суботин ме је дочекала онако како се дочекују стари пријатељи, без велике церемоније, као да смо се видели прошле недеље, а не после толико година. Срели смо се, додуше, недавно, на четрдесетој годишњици наше матуре, па је сусрет и због тога био природан. Њена родна кућа постала је мој први дом на овом путовању.

Марија тренутно ради као васпитачица у Тукуљи, али је чврсто решила да се врати у свој родни Чип. Ускоро почиње да обнавља породичну кућу, а однедавно има и нову, најлепшу животну улогу – постала је бака. Њена кћерка Тијана добила је сина Бојана. Нашалих се да је рођењем малог Бојана будућност Срба у Чипу обезбеђена бар за наредних сто година.

У тој шали, макар се надам, има и зрнца истине. У оваквим местима свако новорођено српско дете значи много више него код многобројнијих народносних заједница. Можда оно значи да ћемо, једног дана, ако Бог да, имати коме да уручимо кључеве наше цркве.

Култура се чува тако што се дели

Марија ме је лепо угостила, а организовала ми је и сусрет са Србима мештанима у чипском Српском клубу, као што сам је замолио. Клуб се налази у старом српском делу села, недалеко од цркве. Данас је лепо обновљен, али зидови и даље чувају успомену на време када је ова зграда била српска вероисповедна школа. Унутра велика просторија, старе фотографије по зидовима, и велики сто за састанке око којег се сабирамо. Ништа раскошно, али је све уредно, чисто и одаје утисак да је некоме истински стало да ту заједничку српску кућу одржава као своју.

За столом ме већ чекају Анђелија Марфи, Тихомир и Ђенђи Башић, Илија Ашабињ, а са нама су и многи старији чланови заједнице, уредно поређани по зиду на свадбеним фотографијама. Родитељи, баке, прадедови. Одличан амбијент да се прича о прошлости, садашњости и будућности.

„Ова зграда”, објашњава ми Илија, „некада је била српска вероисповедна школа. После рата је национализована, а српској заједници враћена је тек крајем осамдесетих година. Била је у веома лошем стању. Полако смо је обнављали и претворили у место где се данас окупљамо.”

Ангела Марфи, васпитачица у месном вртићу, каже да је заједница данас живља него што је била пре десетак или двадесет година. Успели су да обнове стару школу, уреде клуб, брину о цркви, српском крсту и гробљу, организују културне програме и окупљања. „Најважније нам је да деца упознају српску културу”, каже Ангела. „Кроз песму, игру и дружење. Језик је важан, али ако дете заволи нашу културу, можда ће једног дана пожелети и да научи језик.”

Илија Ашабињ се надовезује бројкама које не звуче охрабрујуће: у Чипу данас живи свега око четрдесет људи који припадају српској заједници. У народносни бирачки списак уписано је свега петнаесторо. То је довољно да човек схвати колико је ова заједница мала, али не и колико је жива. Док их слушам, стичем утисак да овде нико не очекује да ће се време вратити уназад и не машта о томе да ће Чип поново постати велико српско село. Људи једноставно раде оно што могу. И можда је баш зато све што су постигли толико вредно. Јер, током наредна два сата разговора, испоставило се да та шачица Срба и симпатизера уради много више него што би неке много бројније заједнице успеле за читаву годину. Сваког лета приређују традиционални „Диван”, брину о српском гробљу, сарађују са Тукуљом, Ловром и другим српским местима, воде децу на излете по српским светињама у Мађарској, организују изложбе, концерте и предавања. „Нас нема много”, каже Тихомир Башић уз осмех, „па свако мора да ради по неколико послова.”

И заиста изгледа тако. Неко припрема програм, неко кува, неко преводи, неко фотографише, неко води пројекте, неко коси гробље... У таквим малобројним заједницама нема поделе на „оне који организују” и „оне који долазе”. Сви су и домаћини и гости.

Разговор се, потом, природно окреће ка деци. То је, чини ми се, тема која највише заокупља све присутне. „Имамо лепу сарадњу са Ловром”, прича Ангела. „Ове године петоро деце из Чипа полази у српску школу. Већина њих нису деца српског порекла, али су у вртићу заволела српске песме, игре и обичаје.”

Та реченица ме је натерала да се замислим. Пре само неколико деценија српска деца су постепено постајала Мађари. Данас се, у извесном смислу, дешава и обрнут процес. Мађарска деца откривају српску културу, која им је занимљива. Можда се управо у томе огледа највећа промена: некада се идентитет чувао затварањем, док данас опстаје отварањем.

„Родитељи су видели да су деца срећна”, додаје Ангела. „Аутобус их покупи, одвезе у школу и врати кући. Безбедни су, а уче нови језик и упознају једну културу која је вековима део овог краја.”

Док је слушам, схватам да моја прича о Чипу није само прича о Србима, него и о томе како једна мала заједница покушава да своју културу подели са другима, не плашећи се да ће је тиме изгубити. Напротив, Срби Чипљани верују да ће је тако сачувати.

Бранка и чипске народне песме

После приче о деци која ће од јесени поново кренути у српску школу у Ловри, разговор је спонтано скренуо ка једној младој жени на коју су родитељи с правом поносни. Бранку Башић данас познају готово сви у српској заједници у Мађарској. Бави се традиционалним певањем, истражује старе песме, сакупља грађу и труди се да сачува оно што би, без таквих људи, лако могло да нестане. Али, како сазнајем, њен пут ка српској традицији и фолклору није био без изазова.

Да ми Бранкину животну причу нису испричали њени родитељи, вероватно бих помислио да је одрасла говорећи српски и да је одмалена знала да ће се бавити традиционалном музиком. Испоставило се да није било тако. Њен животни пут није бајка о наслеђеној извесности, већ прича о радозналости која је постепено прерасла у љубав према српској песми и култури.

„Ја сам у ову заједницу дошла удајом”, прича ми њена мајка Ђенђи Башић. „У Чип сам се доселила 1987. године из Тукуље. Мужа сам упознала у јужнословенском фолклорном ансамблу. Кроз игру и песму сам, полако, заволела српску културу.”

Ђенђи каже да српски никада није говорила довољно добро да би га користила без размишљања. Разуме скоро све, уме да се представи, да поприча, али јој недостају речи. Насмеје се док прича како су јој свекрва и свекар саветовали да са Бранком говори српски. „Свекрва ми је стално понављала: 'Матерњи језик је матерњи језик, причај с њом српски.' А ја бих јој одговорила: 'Док ја на српском кажем: немој да паднеш, дете ће већ пасти.'”

У кући Башића се одувек слушала српска музика. На славама су певале баке, на окупљањима су се играла кола, а Бранка је одрастала окружена звуцима који су јој временом постали блиски. „Можда није научила језик као матерњи”, каже Ђенђи, „али је заволела културу.”

Испоставило се да је управо музика била пресудна. Бранка је прво певала популарну музику и намеравала да упише музичке студије. Када је требало да наступи са српским народним песмама, поставило се питање – које песме певати и како их певати? „Почела сам да јој певам оно што сам годинама слушала”, прича Ђенђи. „Нисам ја то знала стручно да објасним. Само сам јој показивала како се у српској песми украшава глас, како се мало 'клизне' кроз мелодију. После је сама почела да слуша старе снимке и да открива тај свет.”

Тај свет је Бранку одвео и до Београда. Пола године провела је на Факултету музичке уметности, где је усавршавала традиционално српско певање. Није било једноставно организовати студије, јер Србија није била део Еразмус програма, али су се, како причају њени родитељи, нашли људи који су помогли да се све оствари.

Најважније је, међутим, било оно што је уследило по повратку. За свој дипломски рад Бранка није тражила песме по архивима, него у сопственом селу. Обилазила је најстарије Србе у Чипу, снимала њихово певање, бележила речи које су многи већ заборавили и полако састављала музичку мапу једног малог места. Од тог материјала касније је настао и њен солистички албум. „Она увек наглашава да су то чипске српске песме”, с поносом истиче Ђенђи.

Гледам фотографије по зидовима клуба и размишљам како се историја понекад необично поигра с људима. Некада су се у овом селу српске песме училе природно, у кући, на улици, у винограду и на свадбама. Данас их једна млада жена стрпљиво и упорно сакупља, као неке драгоцене предмете из прошлости, да не би нестале заједно са последњим људима који их памте. Можда је управо то најбоља слика данашњег Чипа. Ништа се овде више не подразумева, све што је остало, неко мора свесно да сачува.

Кад фотографије проговоре

Док причамо о Бранки, поглед ми непрестано бежи ка старим фотографијама на зидовима Српског клуба. На њима су лица људи који су давно отишли, али и даље као да учествују у разговору. Неко се смеши испод широког шешира, неко озбиљно гледа право у фотографа, а младе у белим венчаницама и младожење у свечаним оделима сведоче о времену када је српских свадби у Чипу било толико да нико није ни помишљао да би једног дана могле постати реткост као неки музејски експонат.

„Те фотографије нису ту случајно”, каже ми Илија Ашабињ. „Желели смо да покажемо колико нас је некада било. Када човек види једну свадбу од пре седамдесет или осамдесет година, па онда другу, трећу, четврту... тек тада схвати колико је српска заједница у Чипу некада била бројна.”

Чипски Срби, срећом, пажљиво чувају породична сећања и архиве. Старе фотографије, писма, црквене књиге и породична казивања преносе се с колена на колено. „Много смо научили од наших родитеља, бака и дека”, прича Илија. „Слушали смо њихове приче, а они су слушали своје родитеље. Тако се доста тога сачувало.” Посебно помиње Веру Радован и њеног покојног супруга Јордана, који су годинама истраживали прошлост чипских Срба. Одлазили су у архиве, прегледали старе матичне књиге, снимали документа и полако слагали мозаик историје једног малог места. „Вера је све то несебично делила са заједницом”, каже Илија. „Одржала нам је и предавање о чипским породицама. Када слушате такве приче, схватите да је скоро свака кућа била некако повезана са другом.”

Поново гледам фотографије о људима који су некада овде живели, заснивали породице, градили куће, славили крсне славе, певали, радовали се и остављали потомке који данас покушавају да сачувају бар део онога што су наследили.

„Када смо били деца”, каже Илија, „живот је овде био много живљи. Било је више дружења, више песме, више људи. Није постојао викенд да се негде нешто не дешава.” И као да му се одједном отворио читав албум успомена.

Како се некад живело и веселило

Док гледамо старе фотографије, Тихомир Башић се присећа детињства. „Када смо били деца, живот у Чипу био је много живљи него данас. Није било викенда да се нешто није дешавало.” Прича како је српска заједница клуб добила тек крајем осамдесетих година, али да су се и пре тога људи редовно окупљали. У селу су се одржавали српски и швапски балови, најчешће у кафани код Биронове, а млађи су петком увече излазили у мали кафић звани „Пресо”. Њихове забаве остале су упамћене као „Шурда вечери”, по тада популарном јунаку телевизијске серије Врућ ветар.

„Долазили су сви”, каже Тихомир. „Срби, Мађари, Швабе. Дружили смо се без обзира на то ко је које националности.” Наравно, било је и несташлука, понекад се заметнула кавга. „Једном сам питао оца да ли је тачно да су се Срби и Швабе као млади повремено тукли. Он ми је одговорио: 'Да, али су се и поштовали. Сине, није било телевизије, није било интернета. Било нам је досадно.'” Томе смо се слатко насмејали. „Није ту било никакве мржње”, додаје Тихомир. „Сутрадан су опет сви били заједно.”

Дуго путовање до српског језика

Разговор о дружењу и забавама полако нас је довео до теме која ме је највише заокупљала. Како је у нашим подунавским заједницама почео да се губи српски језик? Тихомир каже да се разлика најбоље види у његовој генерацији. „И данас се одмах примети ко је ишао у српску школу у Будимпешти, а ко није. Они које су родитељи сваког дана возили у тадашњу Српско-хрватску школу, данашњу школу 'Никола Тесла', говоре српски потпуно природно и течно. Ми остали смо овде имали само неколико часова српског језика код учитељице Данице. То је било довољно да нешто научимо, али не и да језик постане део свакодневног живота.” Помислих на Марију Суботин. Ишли смо заједно у Српскохрватску гимназију у Будимпешти и она данас говори српски потпуно природно. Подсетих Тихомира да је код њене породице већ стигла и трећа генерација. „Тако је”, одговара с осмехом. „И што је најлепше, враћају се у Чип. Обнављају кућу у нашем суседству. То нам много значи. Тако знамо да ће и убудуће овде бити Срба.”

Илија Ашабињ затим причу враћа неколико деценија уназад. „Некада су се Срби женили искључиво Српкињама. Али то је одавно престало да важи. Већ у генерацији мог оца, рођеног 1933. године, било је много мешовитих бракова.”

А онда следи прича коју, како каже, у Чипу и данас радо препричавају. Педесетих година прошлог века у селу је било велико српско венчање. Међу гостима су били и Срби из Медине. Као што то обично бива на свадбама, млади су се упознали, заплесали и наставили дружење и после весеља. Последице тог венчања биле су прилично необичне. „Чак четири девојке из Медине удале су се после тога у Чип”, прича Тихомир. „Дакле, Срби из Чипа су 'отели' четири Српкиње из Медине?”, питам га кроз смех. „Тако некако”, одговара смејући се. „Мединци нам то ни данас нису заборавили.”

Ова анегдота лепо показује колико су српска села у Мађарској некада била повезана. Венчања, храмовне славе, фолклорне приредбе и породичне посете нису били само повод за дружење, него и прилика да се упознају људи који ће касније засновати породице и повезати два места. Данас су те прилике ређе, али нису нестале – настављају се кроз дружење наших фолклорних друштава, музичких ансамбала на разним приредбама и славама широм Мађарске.

Док напуштам Српски клуб, чини ми се да сам у Чипу пронашао нешто што сам и тражио када сам кренуо на ово путовање. На заједницу која се није помирила са тим да је мала, и на људе који су прихватили да их нема много, па зато свако од њих одради део посла који би негде другде обављало десеторо. Марија, Ангела, Илија, Тихомир, Ђенђи, Бранка, Бојан и остали... захваљујући њима, прича о Србима у Чипу се наставља, дух наших старих и даље живи.

Јутро у Српском Ковину

Из Чипа сам кренуо рано, још пре него што је сунце почело озбиљније да пече. Лето је ове године немилосрдно, а временска прогноза за наредне дане најављивала је паклене температуре. Зато сам већину километара планирао да пређем у јутарњим часовима, док ковински рукавац Дунава још чува свежину ноћи, а да после уточиште потражим под сводовима нашег древног манастира.

Пут до Српског Ковина био је кратак и тих. Возио сам истим оним пределом којим сам дан раније стигао у Чип. Мирна вода, врбе надвијене над рукавцем, понеки риболовац и готово празан пут. После нешто више од сат времена педалања преда мном се указао познати барокни торањ, као путоказ.

Када год дођем у Српски Ковин, најпре свратим у манастир. То није само навика, него и нека врста дуга. Овде се већ вековима чува духовни и национални идентитет Срба на Чепелском острву. Док су се око њега смењивале државе, царства и народи, манастир, осликан предивним византијским фрескама, опстајао је на овом месту као тихи сведок нашег дугог трајања.

Имао сам среће. Игуман Методије већ је био у храму, припремајући се за недељну литургију. Дочекао ме је онако како монаси умеју – мирно и срдачно, без сувишних речи, али тако да се човек одмах осети добродошлим. У цркви сам затекао и свештеника Милана, родом из Врања, који данас служи у Немачкој. Дванаест сати је путовао аутомобилом само да би дошао у ковинску светињу и поклонио се пред моштима и иконама које су генерације Срба сачувале до данас. Брзо смо нашли заједничке теме. Обилазећи храм, разговарали смо о српским заједницама расутим по Европи и о томе колико оваква места значе људима који далеко од отаџбине траже ослонац у својој вери и традицији.

Убрзо нам се придружио и млади монах Нестор. Током разговора поменуо је да, поред свакодневних манастирских обавеза, држи и часове српског језика деци из Ловре која похађају мађарску школу у Ковину. Одмах сам се сетио разговора који сам претходног дана водио у Чипу. Тамо смо говорили о томе како се српски језик полако повлачи из свакодневног живота. Овде сам затекао монаха који покушава да га одржи живим и преноси га новим генерацијама. Оживели ковински манастир, у коме после дугог прекида поново живи монашко братство, дакле, није само чувар прошлости већ и активни стваралац будућности.

Нисам, нажалост, могао да останем на литургији. Преда мном је био још кратак пут до Ловре, јединог села у Мађарској у којем Срби и данас чине већину становништва. Сунце се већ увелико подизало изнад равнице, а ваздух је постајао све тежи. Док сам поново седао на бицикл, помислио сам како је овај кратки предах у Ковину био најбоља духовна припрема за оно што ме тог дана очекивало. После разговора о прошлости у Чипу и јутра проведеног у манастиру који већ вековима чува српски дух и идентитет у овом делу Подунавља, пут ме је водио међу младе Ловране. Био сам радознао да видим како они данас размишљају о свом језику, свом селу и својој будућности.

Од Бојана до Луке

Од Српског Ковина до Ловре нема много, али сунце је у међувремену већ озбиљно припекло, па сам последњих десетак километара возио много брже него што сам планирао, како би умакао пакленој врућини. Равница не прашта. Нема успона, али нема ни хлада. Тек понеко дрво поред пута накратко заклони бициклисту пре него што га поново дочека јунска жега.

У Ловру сам стигао већ око десет часова и најпре сам свратио код своје старе колегинице Милице Вукајловић. Познајемо се већ скоро тридесет година. Док сам први пут био главни и одговорни уредник Српских недељних новина, од 1999. до 2009. године, Милица је била један од стубова наше редакције. Водила је рачуна о свему, уредила читаву администрацију, и увек је знала како да реши проблем, смири тензије или охрабри сараднике када је било најпотребније.

Данас живи мирнијим животом у свом родном селу. Дочекала ме је срдачно, онако како се у Ловри дочекују стари пријатељи. На столу су се већ нашли кафа и хладна вода, а разговор је, као и увек, почео питањем како је протекао пут. Одмах су нам се придружили њена кћерка Ксенија, зет Данило и најмлађи члан породице – Лука.

Данило је рођен у Барањи, у мађарској породици. Живот га је довео у Ловру, а љубав у српску заједницу. Прешао је у православље, учи српски језик и прихватио је ловранску српску заједницу и обичаје као своје. Док га слушам како говори српски, помислим да је понекад национална припадност ствар срца и личног избора исто колико и порекла.

А онда пажњу свих нас преузима Лука. Још није напунио ни годину дана, али се већ сигурно служи осмехом, отворен је да упозна свакога ко му приђе. Комуницира неким својим језиком, који још није ни мађарски ни српски, али је свима нама потпуно разумљив. Ксенија, поносна мајка, задовољно га посматра.

 Дан раније у Чипу чуо сам за Бојана, кога сам – пола у шали, пола у збиљи – прогласио најмлађим Србином у Чипу. Ред је да сада Луки доделим титулу најмлађег Србина у Ловри. Макар међу онима за које ја знам.

После свега што већ деценијама слушам о асимилацији, нестајању, одласку младих и губитку језика и идентитета, било је охрабрујуће видети две породице које стварају српску будућност, а не певају жалопојке о славној прошлости. Од Бојана у Чипу до Луке у Ловри, нисам могао да пожелим лепши знак за почетак овог путовања.

Има ли наследника?

Они се увек враћају

Док разговарамо, Милан не покушава да улепша стварност. Не крије да се српски језик све ређе чује у кућама, да је све више мешовитих бракова и да су околности данас другачије него што су биле у време наших родитеља и бака и дека. Али исто тако не дозвољава ни да се прича сведе само на губитке. „Ја сам, ваљда, по природи мало максималиста”, каже уз осмех. „Увек поредим данашње стање са временом када су у многим ловранским кућама свакодневно говорили српски. Данас то више није тако. Али кад погледам ову децу, мислим да се она ипак не двоуме ко су. А то није мала ствар.”

Да, помислих, језик је важан, можда и најважнији фактор очувања идентитета једног народа, али никако није једини. Постоје и вера, породично памћење, обичаји, пријатељства, народне игре и песме, и онај тешко објашњив осећај припадности месту у којем су живели твоји преци. Милан управо ту види највећу снагу Ловре. „Овдашњи људи су невероватно везани за своје село. Многи већ годинама живе у Будимпешти, неки и у иностранству, али се непрестано враћају. Долазе на храмовну славу, на Божић, на Васкрс, на породична окупљања. Чак и када више немају родитеље овде, настављају да долазе.” Каже да га је то изненадило када је дошао да ради у Ловру. „Ловранин ће, ако може да бира, радије доћи у своју цркву него поћи у наш храм у Будимпешти. Та веза са селом је необично јака. И што је најважније, преноси се и на млађе генерације.”

Док га слушам, помислим да управо у томе лежи једна од тајни овог места. У многим малим заједницама људи одлазе и полако прекину све везе са завичајем. У Ловри је, чини се, обрнуто. Одлазе због школе, посла или живота, али се стално враћају. Као да се, ма где живели, и даље сматрају пре свега Ловранима. Неколико сати касније, у башти малог кафића код ловранске скеле, схватићу да Милан није нимало претеривао. Тамо су ме већ чекали неки од млађих Ловрана.

„Кад стигну Ловрани”

Неколико сати касније седим на тој тераси код скеле и посматрам Дунав како мирно тече ка југу, ка мојој Барањи и Бачкој, Сантову и Мохачу. Кроз грање дрвећа пробија се каснопоподневно сунце, негде у даљини чује се мотор чамца, а из крошњи допире цвркут птица. Од свих места у селу, управо је овде најлакше разумети зашто се Ловрани тако упорно враћају свом завичају. Волим ова лења поподнева на обали велике реке, а Ловрани, очигледно, деле та осећања са мном.

Некада је Ловра имала неколико кафана. Данас је ова башта код скеле остала једно од ретких места где се млади редовно окупљају.
Не само викендом, већ кад год могу.

За столом су Душан и Никола Которчевић и Весна Пећовски. Нешто касније придружиће нам се и Ксенија, Данило и мали Лука. Разговор почиње једноставним питањем: како данас изгледа живот младог Србина у Ловри?

„Заправо, већина нас више и не живи овде током недеље”, каже Душан. „Радимо у Будимпешти или њеној околини. Ловра је постала место коме се враћамо после посла и за викенд.” Никола се надовезује: „Наши родитељи су много ређе одлазили у Пешту. Као да је тада била много даље него данас. Сада је то свакодневица. Одеш ујутру на посао, увече си поново код куће.”

Док их слушам, постаје ми јасно да се Ловра променила више него што се на први поглед види. Село је остало исто, али се начин живота потпуно изменио. Посао, факултет, пријатељи, све је много чешће везано за главни град. Ипак, нико од њих не говори о Ловри као о месту из којег је заувек отишао. Напротив. „Овде су нам породице. Овде су пријатељи. Овде смо одрасли”, каже Весна.

У разговор се укључује и Николина супруга, Мађарица пореклом из Ердеља, која већ неколико година живи у Ловри. „Живела сам на више места”, прича. „Али нигде нисам осетила овакву повезаност међу људима. Овде свако зна свакога. Ако ти нешто затреба, увек ће се наћи неко да помогне.”

Душан се насмеје. „Кад нас негде видиш, одмах знаш да су стигли Ловрани.” „Дођемо нас двадесет или тридесет заједно”, додаје Никола. „Прави клан.” Сви за столом се смеју, али нико не противречи. У тој шали има много истине.

Можда је управо та снажна припадност селу, локалном идентитету, оно што Ловру разликује од многих других малих места. Људи се селе, запошљавају у Будимпешти, студирају, путују, али не престају да буду Ловрани. И док их посматрам како се надовезују једни на друге, довршавају туђе реченице и задиркују се без устезања, схватам да Милан Дујмов није нимало претеривао. Овде, заиста, упркос свим свађама и поделама, још увек постоји оно важно „нешто” што је тешко измерити бројкама. Заједница.

Чувати или обликовати традицију?

После првих шала и прича о послу, разговор је готово неприметно скренуо ка теми која се, чини ми се, тицала свих за столом. Како наши млади данас могу да сачувају српску заједницу?

Најпре су почели да причају о језику. „Сви ми разумемо српски”, каже Никола. „Сви можемо и да га говоримо. Али истина је да га све ређе користимо у свакодневном животу.” Остали климају главом. „Док су нам баке и деке били живи, са њима смо говорили српски. То је било природно. После се полако прешло на мађарски.”

Нико за то не тражи кривца. Нико не говори о издаји или одрицању. Једноставно, живот се променио. Млади раде у Будимпешти, многи су у мешовитим браковима, деца одрастају у двојезичном окружењу. Српски више није језик који се подразумева.

„Занимљиво је”, каже Душан, „што је данас лакше него икада доћи до српске културе. Имамо телевизије, интернет, музику, књиге. Све је доступно. Али је много теже одржати српски као језик свакодневног разговора.” Запажање је потуно на месту: некада су Срби у Мађарској имали много мање додира са Србијом, али се српски говорио у кући. Данас је Србија удаљена свега неколико кликова, али је кућни језик све чешће мађарски.

Посебна прича је ловрански говор. „Наш српски није исти као у Београду”, смеје се Никола. „Пун је старих речи и мађарских израза. Кад одемо у Србију, често нам кажу да говоримо неким чудним српским.” И то је, у ствари, сасвим разумљиво. Језик који се вековима развијао далеко од матице морао је да крене својим путем. И можда баш зато вреди да остане сачуван.

Али разговор се ту није зауставио. „Постоји још нешто”, каже Душан. „Ми много поштујемо оно што су наши родитељи и баке и деке урадили за ову заједницу. Да није било њих, не бисмо данас имали шта да наследимо.” Застаје на тренутак. „Али не можемо све радити на исти начин као пре педесет година.”

„Свет се променио”, наставља. „И ако хоћемо да млади остану део ове заједнице, онда морамо да прихватимо и да ће се начин окупљања, дружења и организовања мењати.” Нико му не противречи. Сви за столом делују као да су се око тога већ одавно сложили. А мени се чини да коначно стижемо до мог основног питања. Како заинтересовати младе да остану део заједнице?

Нико од њих не спори колико су старије генерације учиниле за Ловру. Захваљујући њима, сачувани су језик, црква, обичаји и осећај припадности. Али млади Ловрани сматрају да се данас заједница не може чувати на исти начин као пре пола века.

„Постоји онај стари модел”, каже Душан, „по коме све треба да остане као што је било. Само српска музика, само српски језик, све исто као некада. Али свет више није такав.”

Као пример наводе културне приредбе и народна окупљања. „Некада су балови и сеоске свечаности окупљали стотине људи”, каже Весна. „Данас многи једва привуку педесетак посетилаца. Не зато што људи не воле српство, него зато што живе другачије.” Никола одмах наставља: „Боље је организовати два или три велика догађаја годишње, која ће људи стварно желети да посете, него десет просечних.”

Слушам их и схватам да овде заправо не постоји сукоб између младих и старих. Постоји само различито искуство. Старији су српство чували затварајући круг око своје заједнице, јер су живели у времену када је то било једини начин да опстане. Млађи верују да ће га сачувати тако што ће тај круг отворити.

Тада им испричам једну личну причу. Моја млађа кћерка је после више година проведених у Лондону невољно пристала да дође на овогодишњи Светосавски бал. Није познавала готово никога и није имала неку посебну везу са српском заједницом у Мађарској. На крају вечери нисмо могли да је одведемо кући. Срела је старе другарице, упознала нове људе и, можда први пут после много година, осетила да припада нечему што је много веће од једног обичног бала. „Ето”, смеје се Душан. „То је управо оно о чему причамо.”

За тренутак разговор замире. Ксенија и Данило стижу до нашег стола са малим Луком у наручју. Наручујемо нова пића. Неко се нашали на рачун Душана, неко други наставља започету причу, и смех се поново шири баштом. Сунце се полако спушта с оне стране Дунава. Посматрам те младе људе и помишљам како се традиција једне заједнице не може сачувати тако што ће остати непромењена. Она ће опстати само ако свако ново поколење пронађе начине да је поново осмисли и одржи у промењеним околностима. И чини ми се да су млади Ловрани то добро разумели.

Најмлађи Срби Аљмаша и Пантелије

Из Ловранске гостинске куће кренуо сам рано, како бих стигао на први трајект који у шест ујутру полази за Адоњ. Дунав је још био прекривен танком измаглицом, а ваздух пријатно свеж. На скели сам одмах заподенуо разговор са кондуктером. Као што се у Ловри лако може догодити, испоставило се да је и он Србин. Презива се Мијатовић. За тих неколико минута пловидбе стигли смо да мало попричамо о Ловри, људима које сам претходног дана упознао и о мом путовању низ Дунав.

Са десне обале наставио сам ка Рацком Аљмашу и Пантелији. Пут ме је водио кроз шумарке, поред рукаваца и поља, понегде и земљаним путевима. На овој страни Дунава има и брежуљака на које се ваља попети с тешким бициклом, на који су окачене моје путничке торбе. Са својих педесет и осам година још увек одолевам искушењу да користим све популарнији електрични модел. Можда грешим, али сматрам да је обичан бицикл много аутентичније превозно средство.

После Ловре, где се српски језик још чује на улици, занимало ме је шта ћу затећи у овом делу Подунавља. Рацки Аљмаш данас је лепо уређено и богато место. Улице су мирне, дворишта пуна цвећа, али по изгледу насеља не бисте рекли да је овде вековима живела бројна српска заједница. Само православна црква и наше старо гробље подсећају да историја овог места укључује и српско присуство.

На улазу своје куће чека ме Софија Чупић, удата Мохаи, и њена два мала пса јазавичара, који лају тако гласно као да чувају читаво село. Поздравили смо се и мало попричали, а онда је она предложила да обиђемо гробље. Док смо полако пролазили између старих надгробних споменика, показивала ми је једва читљива презимена породица које су некада живеле у Аљмашу и другим местима Подунавља. Дунав је вековима повезивао ове заједнице много чвршће него што то данас можемо да замислимо.

После обиласка гробова и малене српске цркве на узвишењу, Софија је позвала свог брата Симу Чупића, који живи у оближњој Пантелији. Неких пола сата касније већ смо стајали испред друге српске цркве, такође на узвишењу, изнад насеља које се данас зове Дунаујварош, а у стара времене је била наша Пантелија.

Симо ми је откључао храм и показао унутрашњост. Испричао ми је понешто о свештеницима који су овде служили, међу њима и о мом деди Радовану, што је овом сусрету дало и једну личну ноту. Потом смо стали у хладу испред цркве, а разговор је природно кренуо ка теми због које сам и дошао. Шта се догодило са Србима Аљмаша и Пантелије?

„Почећу од Пантелије, јер сам се ту родила и живела више од тридесет година”, каже Софија. „Када сам била дете, овде је постојао читав српски крај. Звали смо га једноставно Рацки. Скоро све куће биле су српске. Имали смо место које смо звали Колишће. Ту се играло, певало и окупљало. Срби и Мађари су лепо живели једни поред других.”

Не говори то са носталгијом, већ мирно, као да набраја чињенице. Преломни тренутак, објашњава, догодио се после Другог светског рата, када је почела изградња велике железаре и новог индустријског града, данашњег Дунајвароша. „До тада се живело мирно, као у свим овдашњим селима. После је све почело да се мења. Дошли су нови становници, многи су се запослили у фабрици, а стари начин живота полако је нестајао.”

Промене нису заобишле ни српску заједницу. „Угашена је и српска настава коју је водио прота Иван Јакшић. Код њега су генерације деце училе језик и ћирилицу. Када је и то престало, било је све теже преносити језик на млађе.”

Софија прича полако, без огорчења. Не тражи кривце, нити говори о једном великом прелому. Напротив. Из њених речи стичем утисак да се све догодило постепено. Српске девојке удавале су се у друга српска места – Ловру, Чип, Помаз или Бату. Момци који су остајали најчешће су женили Мађарице. Потомци су остали овде, али је српски језик полако престајао да буде део свакодневног живота. „Није се то догодило преко ноћи”, каже Симо. „Једноставно, сваке године било нас је мало мање.”

Ипак, заједница није нестала без трага. Софија ми прича како су Срби и Хрвати 1977. године основали заједнички клуб. „Сваке суботе смо се окупљали. Било нас је доста. Организовали смо излете, дружења, приредбе. Данас клуб још постоји, али нас је остало врло мало.”

Док разговарамо, у мојој глави се смењују слике старог српског живота у Аљмашу и Пантелији, као неке старе фотографије. Видим свадбе, излете, славе, српско коло, младиће и девојке, чија су имена сада на оним надгробним споменицима које сам малочас обишао, или су сахрањени на неким другим гробљима. Како о свему томе писати без сете, и дати читавој причи, ипак, неку позитивну ноту? Паде ми на ум она шала о Бојану и Луки, „најмлађим Србима из Чипа и Ловре”, па рекох Софији и Симу: „Изгледа да сте вас двоје данас најмлађи Срби из Аљмаша и Пантелије.”

Насмејали смо се, разумели су шалу. У њој, као у свакој таквој досетки, има подоста истине. Овде, у Аљмашу и Пантелији више нисам могао да нађем најмлађе по годинама, али сам пронашао добре људе који још увек памте, откључавају цркву, одржавају гробље и знају да испричају причу о месту у којем су Срби некада били бројни. И схватио сам да је и то важан део мог путовања. Не може свака заједница да има Бојана и Луку. Некада су најважнији они који још увек чувају кључеве, имена и успомене.

Ранко из Медине

После разговора са Софијом и Симом Чупићем намеравао сам да наставим пут ка Дунафелдвару. Међутим, сунце је тог поподнева било толико јако да сам већ после неколико километара схватио како би сваки даљи напор био опасна тврдоглавост. Ваздух је треперио над асфалтом, сенке готово да није било, па сам одлучио да преноћим у малом мотелу у Пантелији и наставак пута оставим за наредно јутро.

Испоставило се да је то била добра одлука. Сутрадан сам кренуо рано, док је још било свежине, али сам се овога пута превише поуздао у навигацију. Уместо на насипу, нашао сам се на лошем земљаном путу који се после свега неколико километара изгубио у њивама. Преда мном се указала свежа ораница, а мени није преостало ништа друго него да гурам свој натоварени двоточкаш кроз меку земљу, километрима. После неколико дана вожње човек се навикне на напор, али има тренутака када се запита шта му ово треба у животу. Но, теших се, и то је део изазова које морам да савладам током путовања.

Када сам се коначно домогао асфалта и спустио до дунавског кеја у Дунафелдвару, све је поново дошло на своје место. Река је мирно текла испод великог челичног моста, кеј је био чист и уређен, а ја сам најпре обишао велики, лепо очувани споменик палим совјетским војницима из Другог светског рата. Све лепа словенска презимена некадашњих младића, који су погинули овде, борећи се против највећег зла двадесетог века, нацизма. Имена су уредно поређана по спомен-плочи, исписана руском ћирилицом – Михајлов, Никитин, Панкратов, Исаков, Кирилов...  Има ли међу њима и таквих, чији су преци пошли у Русију с ових наших панонских простора, током сеоба које је описао Црњански? Погнух главу и помолих се за њихове душе.

После тога сам провео неколико сати на базену поред моста, па сам свратио у чувену рибљу чарду. Мештани кажу да се баш овде кува најбољи паприкаш од сомовине у Мађарској. Проверио сам, и после тог ручка нисам имао ниједан разлог да им противречим. Било је одлично.

У Дунафелдвару ме је дочекао Ранко Сокић. Пореклом је из Медине, али већ годинама живи и ради овде. Заједно са животном сапутницом, која је такође из Медине, ускоро очекују принову. Испада да је готово у сваком српском месту кроз које пролазим неко дочекао или се спрема да дочека новог члана породице. За мале заједнице као што је наша то није безначајна вест. Свако ново дете је једна мала победа.

Док смо увече седели и разговарали, Ранко ми је причао о Медини, селу које је и данас средиште његовог живота, мада у њему више не живи. „Нас је остало двадесетак”, каже. „Није то много, али трудимо се да сачувамо оно што смо наследили. Неких обичаја се још сећамо, неке покушавамо да обновимо гледајући старе снимке и читајући белешке. Не може све да се врати, али најважније ствари још живе.” Напомиње да се у Медини и даље славе крсне славе, да се људи окупљају о највећим празницима и да свако, колико може, даје свој допринос да се нит не прекине. Радује га што ће у селу ускоро бити више деце. „Има неколико младих породица. Надамо се да ће нас бити више него што су многи мислили. Ако Бог да, можда једног дана поново добијемо и сталног свештеника.”

Питам га како стоје са српским језиком. „Мађарски све више преузима место у свакодневном животу”, одговара без околишања. „Такве су околности. Не вреди никога осуђивати. Али данас имамо нешто што раније нисмо имали. Деца се упознају у српским школама, на камповима. Више нисмо затворени у свом селу.”

Посебно место у тој причи, каже, има манастир Грабовац. „Тамо се окупљамо. Откако су се монаси вратили, поново има редовних богослужења и народ долази. За нас је Грабовац одувек био место сабирања, а верујем да ће то остати и убудуће.”

А онда разговор скрене на Хиландар, и Ранков глас се промени. До тада је говорио брзо, понекад жестоко, умео је да се врати на старе неспоразуме и историјске теме које га очигледно и данас заокупљају. Али сада, када говори о Хиландару, као да се смирио. Сазнајем да сваке године више пута одлази на Свету Гору.

Питам га шта га толико вуче к Хиландару. „Даје ми снагу”, одговара једноставно. „Када човек дође тамо, схвати да православље није само нешто о чему читамо у књигама. Видиш људе који су цео свој живот посветили томе. Од јутра до мрака живе онако како Јеванђеље учи. Од раног јутра до ноћног бденија обављају своје дужности, поштујући свој монашки завет, као да је то најприроднија ствар на свету.”

Не говори о Хиландару као о знаменитости коју треба посетити једном у животу. За њега је то место на које се враћа кад год осети потребу да се духовно учврсти. „Када се вратим кући, не понесем ништа опипљиво”, каже. „Али понесем мир. И снагу да наставим да живим онако како мислим да треба.”

Док га слушам, мислим да схватам како Ранко доживљава своје српство. Њему су мање важна дружења и приредбе. Његова веза са народом много је личнија и дубља, помало спиритуална и мистична. Она се прожима са православном вером, манастирима и литургијом. Зато, када говори о будућности Медине, много чешће помиње свештеника, богослужење и Грабовац него било шта друго. Можда баш зато, упркос свему што је Медина изгубила током последњих деценија, не звучи као човек који је изгубио наду. Напротив. Уверен је да ће заједница опстати све док постоји макар једна породица која слави крсну славу, једно дете које ће бити крштено и један манастир у којем ће се служити литургија. Говорећи о жалосном стању у којем је тренутно – иначе предивна, али оронула – српска црква у Дунафелдвару, с помало горчине у гласу напомиње: „Какав народ, таква црква. Када се сви поново сложимо и цркве ће нам бити лепше.”

Док сам га слушао, помислио сам да је то још један начин чувања идентитета, сасвим различит од оног који сам затекао у Чипу или Ловри. Тамо су људи своје српство најчешће чували и доживљавали кроз окупљања, приредбе, заједницу. Ранко га, чини ми се, првенствено чува у себи. И можда је баш зато толико уверен да ће српска Медина и наша заједница у њој, упркос својој малобројности, опстати.

Од Фелдвара, преко Калаче до Баје

После разговора са Ранком Сокићем нисам дуго остао будан. Искуство од претходног дана, када сам са натовареним бициклом завршио усред оранице, научило ме је да се са летњом жегом не вреди надметати. Зато сам навио сат за четири и по, а већ у пет ујутру напустио мали мотел на ободу Дунафелдвара.

Јутро је било управо онакво какво бициклиста може само да пожели. Над Дунавом се још задржавала свежина, ваздух је мирисао на реку и росу, а пут је био готово празан. Овога пута одлучио сам да пређем на леву обалу Дунава. После неколико дана проведених на десној страни, наставак пута према Калачи чинио се једноставнијим преко бачке равнице.

Испоставило се да сам био у праву. Пут је био раван, добро обележен и готово без саобраћаја. На појединим местима удаљавао се од реке, али ми то није сметало. Возио сам кроз уредна села, поред бескрајних поља сунцокрета и кукуруза, широким бициклистичким стазама на којима је једино друштво понекад био понеки трактор или раноранилац који је журио на њиву. После успона, лутања и гурања бицикла кроз њиве претходних дана, ова деоница била је право уживање.

У Калачи нисам имао заказан ниједан разговор. Ово је седиште римокатоличке надбискупије и српске заједнице овде нема, али ме је град ипак подсетио на једну причу из моје породичне историје. Моји преци по очевој линији били су Срби из Мохача и Шокци из Сантова. Крајем деветнаестог века, у време појачане мађаризације, спор око потискивања матерњег језика и увођења мађарског језика у богослужење дубоко је поделио сантовачке католике. Један део мештана није прихватио те промене, па је на крају прешао у православље и постао део српске заједнице. Тако је, на неки начин, једна црквена одлука донета у Калачи променила и судбину моје породице. Док сам шетао градом, размишљао сам колико историја понекад уме да уђе у живот обичних људи. Једна одлука донета пре више од једног века одредила је верски, а временом и национални пут дела мојих предака. Да није било тог догађаја, можда данас не бих ни кренуо на ово путовање траговима Срба низ Дунав.

После ноћења у Калачи наставио сам према Баји. И та деоница била је лагана за вожњу. Равница се простирала докле поглед допире, а километри су некако сами пролазили. Преподне сам стигао у град који ми је одувек био један од најлепших на целом мађарском току Дунава.

Баја има нешто што је издваја од већине подунавских градова. Шуговица, дунавски рукавац који пролази кроз само средиште града, даје јој готово медитерански изглед. Кафићи уз воду, чамци привезани уз обалу, дрвореди и шеталишта стварају атмосферу због које човек лако заборави да се налази усред Панонске низије. После неколико дана проведених на бициклу, пријало ми је да мало успорим, седнем на обалу Шуговице, окупам се и посматрам реку која је овде мирнија и питомија него на другим местима.

У Баји су ме дочекали моји школски другови из Српскохрватске гимназије у Будимпешти – Живко Блажев и Марија Мандић. Одмах сам се сетио првих дана овог путовања, Марије Суботин у Чипу и свих нас који смо осамдесетих година делили исте школске клупе на Тргу ружа. Ова етапа пута поново ме је вратила међу старе другове. Увече смо се окупили код Живка и његове супруге Вере, која је такође похађала нашу гимназију. На столу се, наравно, нашла чувена бајска рибља чорба, понос града, коју је Живко спремио с уживањем, а разговор је потрајао дубоко у ноћ.

Причали смо о свему. О школским данима, породицама и животу, али и о положају шокачке, односно хрватске заједнице у овом делу Мађарске. Искушења су, у много чему, слична онима кроз која пролази и српска заједница. Људи је све мање, матерњи језик се све ређе чује у свакодневном разговору, али се обичаји и осећај припадности и даље упорно чувају.

Наравно, није могло без фудбала. Светско првенство било је у пуном јеку, па смо расправљали о шансама и очекивањима. Брзо смо се сложили око једне ствари: навијамо за Хрватску и Босну и Херцеговину. У друштву добрих људи све изгледа једноставно, помислих.

Било је то једно од оних вечери када човек схвати да су пријатељства стечена у младости необично отпорна на време. Прођу деценије, свако оде својим путем, али је довољно да се поново седне за исти сто, па да разговор потече као да је последњи школски час био јуче. После неколико дана проведених на путу, и након бројних разговора са знанима и незнанима, такав сусрет био је најбољи одмор пред последњу етапу мог путовања ка Мохачу.

Када култура пронађе нове чуваре

При повратку с те вечери у Баји сетих се да сам, због дружења са старим пријатељима, пропустио један важан сусрет. Желео сам да разговарам са Кристофером Ласлом Мартином, уметничким руководиоцем КУД-а „Весели Сантовчани”, али га је њихов летњи фолклорни камп потпуно заокупио. Договорили смо се да се чујемо телефоном.

Разговор је, готово природно, кренуо истим путем којим су ме водили и многи претходни сусрети. Питао сам га има ли српска традиција будућност у овом делу Подунавља, где је некада живело толико Срба, а данас их је све мање. Одговор ме је помало изненадио. У ансамблу који годинама негује српске, буњевачке, хрватске и македонске игре готово да више нема припадника тих заједница. Како ми Кристофер каже, само двоје играча су хрватског порекла, док су сви остали Мађари. Ипак, то их није спречило да балканску игру и музику прихвате као своју.

Већина је, каже Кристофер, још у школи у Сантову први пут дошла у додир са том културом. Оно што је почело као део наставе временом је прерасло у искрену љубав према народној игри. Данас са истим жаром изводе српска и буњевачка кола, македонске и хрватске кореографије, одлазе на концерте балканске музике и непрестано траже нове игре које ће научити. „Када једном заволите тај ритам и енергију”, каже ми Кристофер, „тешко је остати равнодушан.”

Док сам га слушао, сетио сам се Данила из Ловре. И он је Мађар из Барање, али га је живот довео у српску породицу. Заволео је православље, почео да учи српски језик и прихватио ловранску заједницу као своју. Код њега је пут водио преко љубави и породице. Код Кристоферових играча преко музике и фолклора. Али исход је, на известан начин, исти.

Током овог путовања трагао сам за младим Србима. Баја ми је, међутим, открила још нешто. Понекад култура настави да живи и онда када етничка заједница готово ишчезне. Она има необичну способност да привуче људе који јој по пореклу не припадају. На један тих и ненаметљив начин, понекад успе да „асимилује” и неке од припадника већинског народа.

Кристофер не затвара очи пред проблемима. Каже да је данас најтеже заинтересовати младе и задржати их у ансамблу. Није ствар у томе да они не воле народну игру. Проблем је што фолклор тражи време, дисциплину и истрајност. Пробе, путовања и наступи постану начин живота. Али ко једном остане, додаје, више не долази само због игре, него и због људи. Ансамбл временом постане пријатељство, заједница, готово друга породица.

То је, дакле, још један од начина на који се чува идентитет. Негде га чувају деца која говоре српски. Негде манастири и цркве. Негде млади које се враћају свом селу. А понегде га, сасвим неочекивано, чувају људи који по крви нису Срби, али су заволели српску песму, игру и културу. И то је, чини ми се, једнако вредно дивљења.

Повратак у Мохач

Пут од Баје до Мохача био је чисто уживање. Ова деоница деловала је као права награда: асфалтирани пут на насипу, раван и нов, водио ме је тик уз Дунав, кроз идиличне призоре бачке равнице. Река је текла мирно, јутро је било сунчано, а точкови су се окретали готово сами од себе. Толико сам уживао у вожњи да сам промашио скретање за мохачку скелу. Уместо да скренем надесно, наставио сам још два километра према српској граници. Када сам схватио да сам мало пренаглио, само сам се насмешио, окренуо бицикл и вратио се назад. Није ми било жао. На таквом путу не постоје сувишни километри.

Следећег дана из Мохача сам аутобусом отишао у Печуј, где су допутовали и глумци Српског позоришта у Мађарској у оквиру Видовданског маратона. Ту је уследио сусрет са људима који српско присуство у Мађарској не чувају само кроз породицу, цркву или језик, него и кроз позориште, музику, рецитацију и јавни наступ. Ову прилику искористио сам и за разговор са печујским парохом, оцем Миланом Ерићем, а касније у Мохачу и са Миланом Русом, директором Српског позоришта. Потом су на ред дошли и млади Мохачани – Милан и Радован Степанов – који већ сада носе добар део културног живота српске заједнице у граду.

Наша Енике

До почетка Видовданског маратона имао сам још нешто више од два сата, а то време сам искористио да се сусретнем са још једном другарицом из средњошколских дана. Била је то моја разредна другарица из Српскохрватске гимназије у Будимпешти, Енике Нараи.

Енике је по пореклу Мађарица, одрасла је у једном малом барањском селу, али је као девојчица похађала хрватску основну школу. Тамо је научила језик, а касније наставила школовање у нашој гимназији у Будимпешти. У разреду се није издвајала као неко ко долази „са стране”. Брзо је постала део нашег друштва и, чини ми се, наше културе. И данас одлично говори и српски и хрватски. Та знање јој користи и у свакодневном животу, јер живи недалеко од хрватске границе, али много више од тога радује ме што је после толико година остала искрени љубитељ наше музике, језика и обичаја.

Док смо разговарали, сетио сам се Кристоферових играча у Баји и Данила у Ловри. Код једних је пут до српске културе водио преко фолклора, код другог преко љубави и породице. Енике је до ње дошла преко школе.

Док смо разговарали, схватих да Енике никада нисам доживљавао као Мађарицу. Чак ми се чини да је ближа нашој заједници од понеког човека који је рођен као Србин, али је временом заборавио и језик и културу својих предака. Њен пример је још један доказ да снага једне мале заједнице није само у способности да сачува своје људе, већ и да својом културом освоји људе који јој по пореклу не припадају.

Дванаест живих цркава у Барањи

С печујским парохом, оцем Миланом Ерићем, срео сам се у порти српске цркве, уочи приредбе Видовданског маратона. Поставио сам му исто питање које ме је пратило током читавог путовања: како данас живе Срби у барањским парохијама и има ли међу њима младих који још чувају свој језик, веру и традицију?

Разговор смо водили поред цркве која је истовремено и нова и стара, модерна по времену настанка, али саграђена у духу ранохришћанске једноставности, са старим иконостасом који у њој делује као мост између прошлости и садашњости. Као да је само њено постојање симбол спајања генерација, преношења традиције у модерна времена.

Отац Милан каже да у Барањи имамо дванаест парохија, дванаест живих цркава. У многим селима остало је углавном старије становништво, док су млади отишли у градове, али се, како каже, и даље враћају за крсне славе, велике празнике и породична окупљања. „Када су Божић, Васкрс, храмовна слава или одмори, видим да дођу да обиђу родитеље, баке и деке. То ми је драго”, каже он.

Посебно га радује када деца долазе у цркву и када старији у породицама још покушавају да са њима говоре српски. Ипак, не крије да је језик најосетљивија тачка. „Има породица чија деца не знају српски, али не знају га више ни родитељи. То ми тешко пада. Увек им кажем: човек вреди колико језика зна. Зашто да децу не научите и српски? Не само енглески.”

Универзитетски Печуј доноси и једну нову димензију. Међу десетинама хиљада студената има и православних из различитих земаља, па у српску цркву долазе и Копти и други млади људи православне вере. Отац Милан каже да је неколико њих ове године крстио управо у печујском храму.

Поред богослужења, у црквеној порти организују се и дечји програми: читање и писање ћирилице, мала школу сликања, сусрети у музеју и дружења са најмлађима. То нису велике манифестације, али су, свакако, важне. „Морамо децу звати, обавештавати, подсећати. То је наш задатак”, каже отац Милан.

Док га слушам, схватам да се и овде понавља иста прича коју сам већ чуо у Чипу, Ковину, Ловри и Медини. Ништа се више не дешава само од себе. Ни језик, ни црква, ни обичаји. Све људе треба позивати, подсетити, све организовати, објаснити. Али, можда, управо у том труду лежи сва поезија опстајања.

Зато ћу са собом, у мислима, понети управо ову формулацију: дванаест живих цркава. Дванаест живих места, у којима се још служи, пева, крштава, окупља и разговара. То је, можда, најкраћи и најпрецизнији опис српске Барање данас. Не чине је само старе цркве и успомене, већ људи који у њих и даље долазе, деца која у њима уче прва слова ћирилице и породице које им се, макар за празнике, увек изнова враћају.

Видовдански маратон као ходочашће

Из Печуја караван Српског позоришта наставља пут ка Мохачу. Видовдански маратон није класична позоришна турнеја. Представа, песма и рецитације само су део програма. Много је важније што ансамбл тог дана обилази српске цркве и заједнице широм Барање, од села до села, повезујући људе који се током године ретко виђају.

Музика као најкраћи пут до идентитета

Пре две године, Милан је прихватио још једну обавезу. Са само двадесет две године постао је председник Српске самоуправе у Мохачу. „Није једноставно”, признаје. „Имам посао, породицу, пријатеље, своје обавезе. Али желим да ових неколико година искористим да нешто оставим иза себе. Да укључимо што више младих и да заједница настави да живи.”

Док га слушам, помислим како се током овог путовања понавља исти образац. У сваком месту пронађем по једног или двоје младих људи који су преузели део одговорности од својих родитеља, бака и дека. Не покушавају да живе као њихови преци, али не желе ни да прекину нит која их са њима повезује. Можда се управо тако данас чува идентитет: прихватањем малих, свакодневних обавеза које једног дана постану навика, па потреба, па традиција.

Кад тамбура српски свира

Док Милан Степанов покушава да окупи људе кроз рад Српске самоуправе, његов најмлађи брат Раде то чини музиком. Тек је напунио осамнаест година, најмлађи је од тројице браће, висок готово два метра, а већ је једно од препознатљивих лица мохачког музичког живота, члан оркестра „Радост”. За разлику од многих мојих претходних саговорника, који су у српску заједницу улазили постепено, кроз породицу или цркву, Раде каже да је његов пут почео врло рано и једноставно – са тамбуром.

„Имао сам шест година када сам почео да учим да свирам”, прича. „Од тада је све некако ишло својим током.” Музика га је, каже, природно повезала са заједницом. Никада није играо фолклор, али је зато скоро читаво детињство провео међу музичарима. Преломни тренутак догодио се 2022. године, када је, уз подршку Српске самоуправе, основан оркестар „Радост”. „Тада сам стварно постао део целе те приче”, каже.

Оркестар је данас редован гост на српским, хрватским и шокачким манифестацијама широм Барање. Свирају у Мохачу, Сечују и многим другим местима, а временом су стекли и своју верну публику. Раде о музици говори као о нечему што спаја младе људе различитих националности: „У Мохачу се кроз музику сви познајемо”, каже. „Оркестри једни другима позајмљују музичаре, заједно наступамо, помажемо се. Нема подела.” То се поклапа са оним што сам и сам приметио током путовања. У местима где су заједнице малобројне, сарадња није само ствар добре воље него нужности.

Раде верује да је музика најбољи начин да се млади заинтересују за српску традицију: „Већина младих неће прво узети књигу о историји. Али ће ући у коло, запевати песму, упознати људе. После их заинтересује и све остало.”

То је, каже, видео много пута. На играчким вечерима и баловима млади најпре дођу због дружења. После пожеле да науче текстове песама, да разумеју шта певају, а онда неки почну и озбиљније да уче језик. „Мислим да је то данас најприроднији пут”, закључује.

Упркос малобројности заједнице, Мохач данас делује живо. У другим местима се прво говори о томе колико је Срба остало, а овде се најпре прича о томе када је следећа свирка. Таква заједница увек има будућност.

Исти Дунав, нове приче

Последње вече свог путовања провео сам у Мохачу, у граду који ми је највише у срцу од свих српских насеља у мађарском делу Подунавља. Он је, уједно, и најјужнији мађарски град уз реку, тик уз српску и хрватску границу. Јужно од њега су већ Апатин, Копачки рит, места која ћу, надам се, посетити неком следећом приликом. Док сам тог поподнева седео на обали, гледајући Дунав како мирно тече, учинило ми се да се није много тога променило. Река је била иста као онда када смо се као деца купали у њој и безбрижно трчали око српске цркве. Променили смо се ми, али не и Дунав, помислих.

Док сам тако седео на мохачкој обали и гледао реку, нисам могао да не помислим на све оне Мохачане којих више нема. Овај град је некада имао један сасвим другачији српски живот. Пре оптације, после Првог светског рата, овде је живело око хиљаду и по Срба. Имали су своје улице, породице, занате, свештенике, обичаје, славе и приче. После великих историјских ломова и одласка већине Срба у новостворену јужнословенску државу, остало их је свега стотињак. Данас тек шачица.

Али понекад оно што нестане из стварности настави да живи у сећању. Управо тај стари српски Мохач сачувао је мој отац, књижевник Предраг Степановић, у својој збирци приповедака „Живети у Мохачу”. Кроз лик и приче Ђуке Болманца оживео је свет којег више нема: српске и шокачке комшије, разговоре, кафане, дунавске приче, мале људске судбине и свакодневицу једног града у којем су се различити језици и културе понекад сударали, а понекад преплитали.

Док сам као дете проводио распусте код баке Данице и деде Радована, нисам размишљао о томе да ходам по траговима једног света који полако нестаје. За мене су то били само Дунав, црквено двориште, позната лица и улице детињства. Тек много касније човек схвати да су управо те мале, обичне успомене последњи живи мостови према прошлости.

Повратак кући

Удубио сам се у те помало сетне мисли, јер сам схватио да се моје подунавско путовање полако приводи крају. Преда мном је остала још само последња, нимало лака деоница – скоро осамдесет километара до Печуја, поново по врелом сунцу.

Наравно, ни последњи дан није могао да прође без малог надмудривања са Гугл мапама. Још три пута су ме одвеле тамо где сам већ постао искусан гост – усред поља и земљаних путева који на екрану изгледају много проходније него у стварности. Као и раније, помогли су ми људи које сам успут сретао. Мештани, који боље познају сваки сеоски пут него било која навигација, вратили су ме на прави правац.

Из Печуја сам наставио возом за Будимпешту. За крај, ни тај део није прошао без искушења. Клима-уређај у вагону није радио, па је последњих неколико сати путовања више личило на наставак бициклистичке туре – само без педала.

Док је воз полако клизио кроз јужну Мађарску, покушавао сам да средим утиске од претходних девет дана. Када сам кренуо из Будимпеште, имао сам у глави једно једноставно питање: има ли још младих Срба у мађарском Подунављу? После више од три стотине пређених километара схватио сам да ми бројеви и статистика не нуде исправне одговоре.

Срео сам децу која тек уче прве речи на српском, младе који своје порекло чувају кроз музику и игру, људе који су у српску заједницу ушли рођењем, али и оне који су је прихватили касније, сопственим избором. Видео сам места у којима српски живот још увек има свакодневицу, али и она у којима је остао само траг који неко упорно чува. Можда је то и најтачнија слика Срба у Подунављу данас. Негде је то дечји смех у дворишту, негде проба оркестра или фолклора, негде недељна литургија, а негде само један човек са кључем старе цркве. Ниједна од тих прича сама за себе није потпуна, али заједно чине мозаик који одолева вековима.

Када сам коначно стигао у Будимпешту, био сам уморан, преплануо од сунца и решен да следећи пут мање верујем Гугл мапама када ме пошаљу преко њива.  Али једна ствар се није променила од првог дана. Дунав је и даље текао истим правцем, повезујући сва та места и све те људе које сам успут срео. Када сам првог јутра кренуо из Будимпеште, бициклом низ реку, нисам до краја разумео да, заправо, посећујем једну расуту, али још увек живу породицу. Рођаке који већ вековима живе поред ове велике воде која непрестано отиче, а ипак је одвајкада ту. Можда их је мање него некада, можда говоре другачије, живе другачије и свет посматрају другачије него њихови преци. Али још увек има ко да откључа цркву, запева стару песму, засвира тамбуру, поведе коло, дочека путника и исприча причу. А док је тако, вредеће, увек изнова, кренути низ Дунав.

Аутор путописа: Милан Степанов