У опозиционој посланичкој групи „Круг” ових дана траје необична потрага за „осмим путником” – скупштинаром који је, по свему судећи, на тајном гласању гласао другачије од очекивања поменуте групе.

Један глас био је довољан да промени очекивани однос снага на гласању за избор директора Образовног центра „Никола Тесла”. Резултат је добро познат нашим читаоцима: Весна Вејмола Рац-Петин добила је осам, а Аница Пандуровић седам гласова. Гласање је уредно спроведено, комисија је пребројала листиће, а њени чланови – међу којима су већину чинили управо представници „Круга” – потписима су потврдили резултат. Читав процес је надзирала и шефица Канцеларије ССМ, др Јадранка Гергев, задужена за контролу законитости. Никакве неправилности приликом гласања нису установљене.

Након тога, седморици представника „Круга” придружио се Слободан Никић, изабран са листе „Друштво љубитеља спорта и културе”, па је њих осморо накнадно изјавило да су гласали за Аницу Пандуровић. Те изјаве потврдили су и код јавног бележника. Тако је настала необична ситуација: седам гласова на листићима, осам накнадних изјава о гласању. На основу тога сада се тражи поништавање резултата и ново, овога пута јавно гласање.

Међутим, управо ту кадровски спор прераста у шире правно и демократско питање: може ли се уредно спроведено тајно гласање оспоравати накнадним изјавама о томе ко је како гласао – и шта би уопште остало од смисла тајног гласања ако би се од представника после седнице очекивало да откривају и доказују свој избор? Ту већ престаје политички фолклор, а почиње озбиљан демократски проблем.

Јавни бележник може да потврди да је неко пред њим дао одређену изјаву. Не може, међутим, да потврди шта је та особа претходно заокружила на тајном гласачком листићу. Ако је комисија регуларно утврдила резултат 8:7, осам накнадних изјава не поништава тај резултат. Свако има право да гласа по сопственом нахођењу и да свој избор задржи за себе. Нико нема право да од њега накнадно изнуди признање о томе како је гласао. Тајно гласање постоји управо због тога да би се такав политички притисак елиминисао. Представник није „војник” политичке групе који у кутију убацује налог добијен од руководства. Мандат припада њему, а не листи са које је изабран. Он има право да гласа по сопственој савести, чак и противно жељи оних који су га кандидовали. Ако је гласање тајно, онда има и право да његов избор остане тајна.

Зато је посебно забрињавајућа сама идеја накнадног „доказивања” гласа код нотара. Ако је осморо људи то учинило потпуно добровољно, то је њихово право. Али ако је постојао организован захтев да свако мора да докаже политичку лојалност, а нарочито ако је одбијање повлачило претњу политичким, материјалним или другим последицама, онда смо на много опаснијем терену.

Ту се отвара и питање заштите личних података. Податак који открива политичко мишљење спада, према европским прописима, међу посебно заштићене категорије личних података. Организовано прикупљање, бележење и коришћење информације о томе како је појединац гласао захтева правни основ, а пристанак може бити основ само ако је дат заиста добровољно и без притисака.

Ако је неко био приморан да открије свој тајни глас или да потпише унапред одређену изјаву, питање више није само политичко. У зависности од конкретних околности, такво поступање може отворити и питање противправне принуде, етичке, а у екстремним случајевима и кривичне одговорности. То, наравно, може утврђивати само надлежни орган.

ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ

Наравно, после сваког оваквог избора остају разочарани кандидати, њихове присталице, па можда и они који су од другачијег исхода очекивали неку личну корист. У јавности се помињу и наводна очекивања појединаца у вези са будућим запослењем у случају избора друге кандидаткиње. За такве тврдње, док нема доказа, мора важити неопходна новинарска резерва. Важно је, међутим, да евентуални лични интереси остану тамо где им је место – изван институционалних процедура и одлучивања о будућности једне од најважнијих установа Срба у Мађарској.

Апсурд захтева „Круга” за новим гласањем још је очигледнији зато што се сада тражи да оно буде јавно. Другим речима: пошто тајно гласање није произвело очекивани резултат, требало би га поновити тако да се овога пута тачно види ко је за кога гласао. То није транспарентност, него удар на сврху и суштину тајног гласања.

Политички посматрано, ова хистерична реакција је још штетнија. Српска заједница у Мађарској је мала, а њене институције су последњих година већ исцрпљене поделама и кадровским сукобима. Најмање што јој сада треба јесте порука да избори и гласања важе само када победи „наш” кандидат.

На крају, суштина овог случаја далеко превазилази питање ко ће бити директор школе. Реч је о томе да ли прихватамо демократску процедуру и онда када њен исход није онакав какав смо очекивали. Лако је поштовати већину када смо ми већина. Прави тест долази онда када изгубимо – макар и једним јединим гласом.

Тада можемо прихватити законито утврђен резултат и наставити даље, или покушати да накнадно мењамо правила како бисмо добили другачији исход. Управо на тој разлици почиње – или престаје – демократија.

Текст: Милан Степанов