Идеја за ову иницијативу потекла је од наставнице српског језика Зорице Јегер, која већ годинама води часове за предшколце и школарце у Калазу, а од прошле године и у Помазу. Ове године, у организацији и раду са најмлађима помогла јој је Лорабел Косо, васпитачица из калашког забавишта Мешевелђи. Камп је отворио врата свим заинтересованима, а међу учесницима се нашло и двоје мађарске деце из Војводине, која су се са породицама преселила у Мађарску.

С обзиром на то да је група била шаролика – од деце са предзнањем до оних која уопште не говоре или само разумеју српски – наставница Зорица је морала да примени посебан, креативан приступ. Како материјале није могла да набави у Србији, сама је осмислила и израдила прилагођене радне свеске. „Мислим да деца кроз игру најбоље уче, није им досадно и лакше памте речи. Ово су били часови, али на потпуно другачији начин. Сваког дана смо попуњавали и лепили материјал из градива које смо учили, тако да су на крају сви кући понели своју јединствену радну свеску”, истакла је Зорица Јегер за наш лист.

Први дан био је посвећен међусобном упознавању и вежбању основних питања и одговора. Кроз омиљену друштвену игру „Ко је то?”, малишани су са лакоћом усвајали речи за описивање изгледа, одеће и делова тела.

У уторак је у кампу заживела српска традиција. Након преподневног часа о обичајима, ношњи, цркви и славама, деца су савладала препознавање звукова традиционалних инструмената попут фруле, гајди, гусала и хармонике. Поподне је донело посебно изненађење: у госте су им стигли Зорица Косновски, уметнички руководилац КУД-а „Бројаница”, и њен син Адам, млади хармоникаш. Уз његову музичку пратњу песама Ринге, ринге раја, Ја посејах лан и Дивна, дивна, које су малишани научили на часу, савладали су кораке чак три народна кола.

Среда је била резервисана за учење глагола кретања, што је била савршена увертира за излет у забавни парк „Тарзан”. За свој преподневни труд, деца су награђена са два сата уживања на воденом игралишту, пењалицама и у мокром песку.

У четвртак се учило о дивљим животињама и њиховом оглашавању, а знање је одмах примењено у пракси током посете Парку дивљачи у Будакесију. Шетња кроз шуму и сусрет са дивљим животињама одушевили су малишане, а највећа атракција био је велики орао који им је слетао директно на руке.

Последњи дан кампа протекао је у знаку духовности и културе. Након приче о Светом Сави, Светом Ђорђу и православним иконама, деца су се упутила у Сентандреју. У Српском црквеном музеју их је сачекала Чарна Голуб и за њих је организована интерактивна радионица: свако дете је имало задатак да пронађе одређени експонат са картице и да га нацрта. У музеју су им се придружили и родитељи, па је овогодишњи камп свечано затворен заједничким дружењем и закуском. Иначе, свим учесницима су током читаве недеље били обезбеђени доручак, ручак и ужина.

„Деца су се одлично снашла и уживање у активностима се видело на њиховим лицима. Првог дана су можда мислила да их чека класична школа, али када су видела да се овде највише игра, пева и плеше, сутрадан су једва чекала да дођу”, са осмехом је закључила Лорабел Косо, којој је ово било прво, али сасвим сигурно не и последње искуство у овом кампу.

Камп су материјално подржале Српска самоуправа у Помазу, са председницом Зорицом Рафајловић, и Фондација „Бетлен Габор”.