Екстремно високе температуре и дуготрајна суша овога лета претвориле су климатске промене из дугорочне прогнозе у актуелни проблем Мађарске и Србије. Највидљивији знак кризе је Дунав, чији изузетно низак водостај утиче на снабдевање водом и производњу електричне енергије. Обе земље због тога истовремено покушавају да одговоре на три повезана изазова – рекордне врућине, недостатак воде и раст потрошње струје.
У Мађарској је тежиште кризе на нуклеарној електрани Пакш, која у нормалним условима обезбеђује приближно половину електричне енергије у земљи. Продужени топлотни талас и суша спустили су Дунав на рекордно ниске нивое, а пошто Пакш користи речну воду за хлађење, производња је почетком августа пала на свега око десет одсто капацитета. После привременог пораста Дунава једна турбина је поново покренута, али је електрана средином августа и даље радила са тек око четвртине капацитета.
Размере проблема показује и необична интервенција мађарских власти. Код Пакша је предвиђено потапање две барже дуге по око 80 метара како би се локално подигао ниво воде за приближно 20 центиметара и обезбедио рад система за хлађење. То је само привремено решење. Дугорочно је планирана изградња подводног прага у кориту Дунава, којим би се вода код електране могла подићи до приближно једног метра. Истовремено се преиспитују и техничка решења за будућу електрану Пакш 2, управо због опасности да екстремне суше постану чешће.
Енергетски проблем додатно је појачала огромна потрошња струје због климатизације. Влада је позивала грађане и привреду да смање потрошњу, док су велики индустријски потрошачи прихватали ограничења у вршним часовима. Будимпешта је гасила декоративну расвету на знаменитостима, укључујући зграду Парламента, Будимски дворац и Ланчани мост. Мађарска је истовремено морала да повећава увоз електричне енергије, што је кризу воде претворило и у економско и енергетско питање.
ОПОМЕНА СА ДУНАВА ЗА ОБЕ ЗЕМЉЕ
Мађарска и Србија овога лета добијају исту опомену са Дунава. Река која је деценијама била ослонац пловидбе, водоснабдевања и енергетике постаје показатељ климатске рањивости читавог региона. У Мађарској мањак воде угрожава хлађење Пакша, а у Србији смањује производњу Ђердапа. Истовремено, све топлији градови троше више струје и воде управо онда када су оба ресурса под највећим притиском.
Несташица воде такође више није апстрактна опасност. Мађарски систем за управљање сушом предвиђа три степена узбуне: на другом се активирају мобилне пумпе и допуњавају водни системи, док трећи омогућава увођење рестрикција потрошње воде и тражење додатних извора снабдевања. Током актуелне кризе ограничења употребе воде погодила су више од сто подручја у земљи.
Град Будимпешта проблем посматра и на дужи рок. Градска климатска стратегија упозорава да ће топлотни таласи, суше и несташице воде бити све чешћи, а међу главним мерама су повећање зелених површина, ублажавање ефекта „топлотног острва“, задржавање кишнице и енергетска обнова зграда. Престоница је ове године усвојила и стратегију управљања атмосферским водама, чији је циљ да се киша више задржава тамо где падне, уместо да се што брже одводи канализацијом.
Истраживања и анализе на којима градска управа заснива мере показују зашто је то важно. У густо изграђеним деловима Будимпеште површине могу бити чак 20–25 степени топлије него у зеленим зонама. Зато се као дугорочна одбрана од будућих врућина предлажу нова стабла и паркови, зелени кровови, светлије подлоге које мање упијају сунчеву енергију, задржавање кишнице и смањење асфалтираних површина. У кратком року, по налогу градских власти, током топлотних таласа постављају се пунктови са водом, интензивније климатизује јавни превоз, поливају улице и продужава рад купалишта. У јуну је град навео да су јавне чесме у прометним и густо насељеним зонама доступне на сваких 300–500 метара, уз 23 привремена пункта за воду.
Србија се суочава са истим климатским механизмом, али су последице по електроенергетски систем другачије. Док Мађарску највише погађа проблем хлађења нуклеарке, Србија зависи од количине воде која стиже до хидроелектрана Ђердап 1 и Ђердап 2. Суша и изузетно мали дотоци Дунава драстично су смањили производњу. ЕПС је још у јулу упозорио да би 2026. могла бити једна од најлошијих година у историји производње електричне енергије на Дунаву, после већ рекордно лоше 2025. године.
Колико је ситуација необична показују мерења РХМЗ-а. Средином јула водостај код Бездана био је минус 120 центиметара, код Апатина минус 65, а код Новог Сада минус 38 центиметара. Водостаји Дунава били су у домену ниских вредности за то доба године, док је температура речне воде била изнад просека. Крајем јула хидролози су упозорили да су екстремно ниски водостаји наступили знатно раније него што је уобичајено и да би Дунав могао додатно да опадне.
СЦЕНАРИО ЗА БУДУЋНОСТ СТИГАО РАНИЈЕ
Стручњаци упозоравају да борба против високих температура више не може да се сведе на клима-уређаје, цистерне и ванредне апеле за штедњу. Будућа отпорност Србије и Мађарске зависиће од управљања Дунавом и подземним водама, модернизације електроенергетског система, већег удела различитих извора енергије, смањења губитака воде и преуређења градова тако да имају више зеленила, хлада и површина које задржавају кишницу. Оно што је донедавно изгледало као сценарио за средину века, лето 2026. претворило је у питање садашњости, упозоравају надлежни.
Влада Србије је због комбинације температуре од 35 до 40 степени, суше и историјски ниских вода, активирала координисан одговор надлежних служби. Посебно је упозорено да је водоснабдевање у великом делу земље под притиском и да ниски нивои Дунава и система Дунав–Тиса–Дунав отежавају обезбеђивање воде за наводњавање, рибњаке и друге кориснике.
Истовремено је порасла потрошња електричне енергије због расхладних уређаја. Влада је 31. јула саопштила да је снабдевање стабилно и да струје има довољно, али је грађанима упућен позив да је користе рационално. Разлог је једноставан: док потрошња расте, хидроелектране због малих дотока производе мање. Тако висока температура систем притиска са обе стране – повећава тражњу и истовремено смањује један од важних извора производње.
Код воде је слика неуједначена. Србија није увела јединствену националну рестрикцију, али су локални системи под великим оптерећењем, а држава је упозорила да је снабдевање водом у значајном делу земље угрожено. Зато се све више поставља питање капацитета изворишта, губитака у мрежи, резервних праваца снабдевања и рационалне потрошње у периодима када се истовремено повећавају потребе становништва и пољопривреде.
Д. Ј.