У мојим књигама сви ликови живе у мешовитим браковима, трудим се да покажем како се обликује и развија таква заједница. Показујем примере како су се под притиском рата и политике многи бракови ипак сачували, каже Ева Пап у другом наставку разговора за наш лист.
Велики део приче Вашег романа „Пре заласка сунца” одвија се Сарајеву. Одкуд баш Сарајево? Ваша љубав према овом граду и бившој Југославији је општепозната. Откуд та фасцинација овим просторима и шта је то у Сарајеву што Вас је толико емотивно и креативно заробило?
- Роман говори о човеку који је стигао до краја свог живота и размишља да ли су догађаји могли да имају и другачији ток. То је љубавни и историјски роман. Главни јунак Мијо прича о свом животу и преплиће на само личне догађаје међу којима главно место заузима Сплићанка Меда, коју је упознао у Сарајеву, него и важне историјске чињенице о начину живота у СФРЈ. Педесетих година прошлог века, главни јунак је осетио да му је Суботица тесна и одлучио је да упише факултет у Сарајеву. То је тада био нови универзитетски град и многи Војвођани су одлазили тамо на академско усавршавање. Неки су и остајали и тамо основали своје породице. Мој свекар је такође био сарајевски студент. У подруму породичне куће у Суботици нашла сам писма између њега и његове мајке која су свакодневно размењивали. Све сам их прочитала и пошто су писана и ћирилицом и латиницом, прилично сам се намучила. Писма сам превела и доста научила о начину живота, о стилу облачења, о пакетима са храном који су гладним студентима редовно стизали у Сарајево и мајчина „упутства“ за живот и понашање. Писма су ми била инспирација да напишем роман. Први пут сам посетила Сарајево 2005. године. Било је тужно, још су се осећале последице рата. Утиске које сам тад тамо стекла намеравам да опишем у наставку романа. Током истраживања више пута сам се враћала у Сарајево. То је један чаробни град. Проводила сам тамо и по недељу дана да бих истраживала. Нисам посећивала туристичка места. Лутала сам улицама, поред Миљацке, Башчаршијом и изван ње, деловима града где живе Сарајлије, памтила сам звуке и пејзаже, упијала мирисе, посматрала биљке, слушала говор и дисала са људима. Да бих све то могла да ставим у 1950. годину. Пронашла сам егзотичан дух тог времена и универзалне људске судбине.
СЕГЕДИН, СУБОТИЦА И САРАЈЕВО СУ МОЈИ ГРАДОВИ
Познати сте по томе што успешно организујете књижевне вечери и повезујете људе. Како сте дошли на идеју да читаоце из Мађарске доведете у Суботицу? - Радња моје прве књиге одвија се у Суботици. Помиње се Топничка улица, садашња Топчидерска, Градска кућа, Жута кућа, улица Петра Драпшина (Gombkötő utca – стари мађарски назив), Београдски пут. Читаоци из Суботице су обишли сва ова места и као да су се преселили у радњу романа. Организовала сам групу читалаца из целе Мађарске, која је из Сегедина дошла чувеним шинобусом, како би их провели по граду и показали сва ова аутентична места. Попели смо се на врх торња Градске куће, јер у једном одломку из књиге, баш на тераси торња, главни јунак проси своју девојку. У промоцији књиге су учествовали Моника Пешић и Арпад Черник, које ваша позоришна публика добро познаје. Глас Черника савршено одговара главном јунаку Мији. Издвојила сам делове романа и направила три етиде, краће сцене кроз које смо Моника, Арпад и ја дочарали ликове, емоције и одређене ситуације. Свака је трајала по 20 минута. Допустила сам себи да се прикључим професионалним глумцима Народног позоришта у Суботици, јер сам се некада бавила аматерским глумиштем и имала своју трупу. Промоцију смо одржали у друштвеном бару и галерији Klein House. Госте из Мађарске је Арпад одвео и показао им новоотворено Народно позориште, успут им причајући о изакулисним тајнама. Нисмо пропустили да посетимо синагогу и да госте одведемо на ћевапе. Циљ ми је био повежем госте из Мађарске са људима из Суботице, што се показало веома успешно. Планови су да овакав сусрет поновимо и да организујемо посету Сарајеву.
Поред писања, активно организујете књижевне вечери. Колико Вам је важан тај директан, жив контакт са читаоцима? Шта Вам људи најчешће говоре након тих сусрета?
- На књижевним вечерима покушавам да међусобно повежем слушаоце и да им пренесем атмосферу романа. Гледала сам много старих југословенских филмова и много ми се допада црни хумор. У потпуности ми је легао. Имам много пријатеља који не говоре мађарски. Од њих сам много научила о култури, нарочито о менталитету и мислим да много више знам о томе него овдашњи Мађари. Помаже ми што, поред мађарских, одлазим и на српске манифстације, гледам српске позоришне представе. То су ми све дивна искуства и добра подлога за писање.
Да ли осећате разлику у томе како Ваше књиге прима публика у Будимпешти, а како у Суботици или Београду?
- Када сам питала главну уредницу Лагуне Сашку Стојаков какав је мој роман по њеном мишљењу, рекла је да је духовит. Српским читаоцима су много ближе приче и догађаји него мађарским, јер они тачно осећају тај хумор. Веома је важан превод који је урадила Марија Циндори Шинковић. Реченице на мађарском су много дуже и требало је текст превести у духу српског језика. Сматра се да је Маријин превод веома добар.
Читалачка публика у Мађарској ме познаје. Говоре ми да сам је њихова Ева. Као књижевница из Мађарске која пише о овдашњим људима није ми било једноставно да се пробијем на српско тржиште. Имала сам пуно среће. Мишљење издавача је да је роман успешан. Одржала сам промоције у многим војвођанским местима, на новосадској телевизији, у Беораду, а у Сарајеву на оба језика. Публика жељно очекује наставак романа. Позвани смо да одржимо промоцију и у Македонији, а у септембру се припрема група за Сарајево.
Књижевни догађаји које организујете бришу границе између писаца и публике. Како видите улогу књижевности данас – може ли она и даље да повезује људе на Балкану и у региону на начин на који политика то не може и не жели?
- Мислим да књиге као што су моје, баш то чине. У мојим књигама сви ликови живе у мешовитим браковима, трудим се да покажем како се обликује и развија таква заједница. Показујем примере како су се под притиском рата и политике многи бракови ипак сачували. Ево, ја сам пример како може лепо да се живи у многонационалној заједници.
Када бисте морали да опишете своју личну и уметничку мапу пута кроз само три града, које би градови били:
- Ово се подразумева: Сегедин, Суботица и Сарајево. Ове градове најбоље познајем. Сегедин, моје родно место, Суботица, мој други град, а сада и мој дом, а Сарајево такође осећам као свој дом.
Разговор водила: Катарина Павловић Бачи