За неке спортове је потребан таленат, за неке дисциплина, а за неке храброст. Постоји, међутим, један „спорт“ за који je довољно мало сујете, нешто личног интереса, пристојна количина ниских страсти и спремност да се достојанство мења за новац. Тај спорт бисмо могли назвати ваљањем у блату.

У блато о којем је овде реч ретко се ускаче одједном. У њега се улази полако: најпре једном оштријом реченицом о човеку са којим се не слажемо, потом полуистином, па малим јавним понижењем које правдамо „политичком борбом“. Следи трач, па инсинуација, па дискредитација. На крају више није важно шта је неко рекао или урадио, него шта му се може приписати. Овде циљ престаје да буде победа једне идеје над другом. Од тог трентука циљ је уклањање човека. И ту почиње право ваљање.

Најзанимљивије је што онај који се ваља често последњи примети где се налази. Њему се чини да се и даље бори за принципе, за заједницу, за правду или за неку велику ствар. Са стране је, међутим, призор много јаснији: човек је до грла у блату и грчевито покушава да у њега увуче још некога. Што је противник прљавији, он више верује да је његова победа већа. Притом не примећује да ниједан победник из блата не излази чист.

Посебно је тужно када то чине људи са формалним образовањем. Диплома, међутим, није исто што и интелектуалац. Њега не чини папир на зиду, него способност да мисли изван сопственог интереса, да сумња и у своју страну, да сачува меру када је најлакше изгубити је и да одбије корист, ако је њена цена понижење другог човека.

Али политика је многима постала занимање управо зато што друго, довољно сигурно и довољно исплативо, нису успели да пронађу. Тада функција више није средство да се нешто уради, него плен: место у управи, комисији, установи, странци или неком савету постаје питање личне економије. Када је тако, конкурента не треба победити аргументом, већ га просто уклонити. Ако је потребно, прогласити га издајником, неспособним, неморалним, сумњивим или непожељним.

Тако човек са формалним образовањем постепено престаје да буде интелектуалац. Од онога од кога се очекивала мера, постаје пример недостатка мере. Од човека чија би реч требало да има тежину, он постаје неко чије речи људи читају или слушају са нелагодом. Уместо узора, он постаје упозорење како не треба. Не само да његов модел понашања људи настоје да избегавају, већ временом почињу да избегавају и њега.

Ова појава није ни само већинска, ни само мањинска. Блата има свуда где политика постане замена за професију, а јавни интерес алиби за приватни. Има га у великим партијама и малим групама, у престоницама и варошима, међу онима који располажу милионима и онима који се боре за једно место у неком локалном одбору.

Разлика је само у томе што у малим, нарочито мањинским срединама, све то добија готово карикатуралне размере. Сви се познају, знају ко је јуче с ким пио кафу, а данас га проглашава непријатељем заједнице. Политичка борба се води као да се одлучује о судбини континента, а понекад је стварни предмет битке једна функција, једна плата или мало друштвеног утицаја. Таква карикатура би била смешна, да последице нису озбиљне: мале заједнице немају толико људи да себи могу да приуште луксуз да сваке године некога избацују из јавног живота.

На крају, највећа казна за ваљање у блату је понекад управо победа. Човек може да добије функцију, положај и плату; може чак и да поверује да је успео, али остаје питање шта је све успут изгубио и ко ће му, када политичка сезона прође, још веровати.