Списатељица Ева Пап је из Сегедина кренула у упознавање културе која јој је географски била близу, али о којој је веома мало знала. Научила је српски језик, упознала буњевачку традицију и годинама истраживала историју Србије и некадашње Југославије. Данас живи у Суботици и управо ту наставља да пише приче о људима, љубави и времену које их обликује.
Ева Пап је мађарска књижевница из Сегедина. Рођена је 1969. године, школовала се на Педагошком факултету Универзитета у Сегедину. После деведесетих година се породично везује за Србију, где се удаје за Суботичанина из буњевачко-мађарске породице. Почиње да учи српски језик, интересује се за српску културу и политичка збивања, проучава међусобни утицај два народа, мостове између две културе и националних заједница које живе у Суботици. Објавила је многе новеле у мађарским часописима и четири романа (És újra felkel a nap, Mielőtt lemegy a nap, Mielőtt újrakezdeném, Megbacsátás). Роман под називом „Пре заласка сунца” преведен је на српски језик, а у Србији га је издала издавачка кућа Лагуна.
Првобитни план да се разговор за наш лист обави у Сегедину, променила је, на наше изненађење, чињеницом да она сада живи и ствара у Суботици. Тако смо разговор обавили у пријатном амбијенту терасе пицерије Денис.
Како је изгледао Ваш први контакт са људима из Србије?
- После деведесетих година, са Србијом су ме прво повезале колеге. Тада сам радила у једном салону намештаја у Сегедину и сретала се са људима из новонасталих држава бивше Југославије која се тада распала. Са мном је радио и чика Милан Лунг, Србин из Деске, који, нажалост, није више међу живима. Сви су говорили својим језиком, али је то, у ствари, био исти језик. Носталгично и с поносом причали су о својој култури, музици и музичким групама, филмовима. Била сам окружена нотама Парног ваљка, Бијелог дугмета, Оливера Драгојевиаћ, Ђорђа Балашевића, Дина Мерлина. Кроз посао сам на енглеском доста комуницирала са Србијом и Хрватском и у једном тренутку сам схватила да морам да се упознам са језицима народа чија ме је култура очарала. Почела сам да идем на приватне часове. Свога мужа сам упознала тек касније.
Како тражите теме за писање?
- У породици сам почела да се упознајем са буњевачком културом и преда мном се отворио један сасвим нови свет. Питала сам се како је могуће да су државне границе толико близу, а да не познајемо једни друге. Не говорим само о балканској култури, већ и о култури Мађара који живе у Војводини. Тада ме је обузела велика страст за проучавањем. Са писањем сам почела тек 2017. године.
Суботица је град познат по својој мултикултуралности и преплитању језика. Како се сналазите у њему? Да ли је боравак у њему променио начин на који пишете и посматрате свет?
- Суботицу сам доживела као егзотичну средину. Мој син је у Сегедину ишао у српско забавиште и са својим оцем говорио буњевачки. Корени и језик нису смели да се забораве. За мене је ово велика ствар: поред матерњег језика знати језик једног малог народа. Схватила сам да знање језика отвара и врата и срца. Могла сам да живим у Суботици и да говорим само мађарски и енглески, не би био никакав проблем. Али мислим да то није исто, као кад људе ословиш на њиховом језику. Одмах те посматрају другим очима. У Србији имам много пријатеља. Позоришни свет ме је прихватио преко књижевности. Много ми помаже што, поред мађарских, одлазим и на српске манифестације, гледам српске позоришне представе у Суботици и у Новом Саду. Посетила сам и позориште у Сарајеву. Осећам се да сам до пола Суботичанка. Људе и догађаје са ових подручија истражујем и о томе пишем. Романтична сам и, поред историјске грађе, увек постоји нека лепа љубавна прича. У мом породичном животу су се десиле неке промене, а ја сам одлучила да останем у Суботици, јер ми је ово веома погодна средина да стварам.ије, са фокусом на музику и плес. За мене је било посебно занимљиво што сам могла да направим и својеврсно поређење између Србије и Мађарске, јер се моје докторско истраживање управо односи на српско плесно наслеђе у Мађарској.
ОСВРТ НА ПРВУ КЊИГУ
„У својој првој књизи (És újra felkel a nap) писала сам о мешовитој буњевачко-мађарској породици за време Другог светског рата, где жена на својим леђима носи сав терет породице. Инспирација ми је била мужевљева породица. Гледала сам старе породичне фотографије бакe и дедe, који су били врло гостољубиви. На једној божићној фотографији поред њих је стајао згодан тајанствени господин. О Мартину сам тек касније сазнала да је био угледан богати Буњевац, иначе бакина тајна симпатија. Моја прича која је настала је једна фикција, љубавна прича у коју сам уградила обичаје, навике, традицију, све што сам научила у мојој новој породици. Важно ми је да моји романи буду веродостојни и аутентични и да добро познајем простор о коме пишем. Ова књига је постала култна, свима се много допала, нарочито Суботичанима. Старијима, јер прича о њима, препознају улице и зраде о којима се говори. Младима, јер је једна лепа љубавна прича, односно љубавни троугао. Кад се појавила моја прва књига, изненада, за време ковида 2021. године, одмах је постигла велики успех. Наредне књиге је читалачка публика такође волела. Превод ове књиге на српски је готов, али још није издата”, каже наша саговорница.
У Вашим романима често се преплићу историјски догађаји, личне судбине и јаке емоције. Како изгледа и колико траје Ваш истраживачки рад пре него што почнете да пишете?
- То зависи од теме. Понекад почињем да пишем тек после више година, током којих истражујем и полако стварам роман. Што се тиче романа о Суботици и Сарајеву доста времена ми је требало за истраживање историје. За наставак романа истраживала сам догађаје из последњег рата. Прочитала сам осам романа, хрватски, бошњачки, мађарски, српски, јер сам била радознала да сазнам како су људи преживели рат и њихове ставове о самом рату. Не показујем своје мишљење, него кроз ликове у роману приказујем њихов однос према рату и догађајима у том периоду. О догађајима из бивше Југославије већ 30 година непрестано учим. Ништа није ни црно, ни бело. Неки моји ставови се разликују од ставова овдашњих људи. Људи су овде доживели Сарајево из фотеље. Сада видим да су четири државе кренуле својим путем, а Србија и Босна су остале да таворе са великим проблемима и ожиљцима. Много година ће требати да се крене даље, као и Мађарима после Тријанона. Данашњим генерацијама то је само један датум, а онима који су то преживели велики губитак и траума.
Чиме се, иначе, све бавите?
- У животу сам се бавила са пуно ствари, а недавно сам осетила да ми је писање главни, најважнији посао, да је на првом месту. Пустила сам да уђе у мој живот. Сада је све остало хоби. Волим да читам, на мене велики утицај оставља познати Шандор Мараи и Геза Беремењи. Такође читам и српске савремене писце. Осим тога се бавим дизајном ентеријера. Тренутно ме заокупља писање петог и шестог историјског романа, који прати догађаје у Сегедину, од 60 до 90 година прошлог века. То је роман о сазревању једне жене од детињства до зрелих година и њеном потрагом да нађе себе, наду и своју срећу у зрелим годинама. У овом лику има мало и мене. Дела су ми лирска, бавим се људима и њиховим духовним стањем, али увек са великом дозом хумора.
(Наставак у следећем броју)
Разговор водила: Катарина Павловић Бачи