Пет векова после битке која је променила ток средњоевропске историје, Мохач улази у завршницу припрема за обележавање велике годишњице. Централна комеморација биће одржана 29. августа, али је већ сада извесно да до тог датума неће бити завршени сви пројекти покренути у оквиру програма „Мохач 500”.
Програм обележавања годишњице Мохачке битке није замишљен само као обележавање једног историјског датума. Он обухвата обнову Националног меморијалног комплекса и других места сећања, реконструкцију градског језгра, научне и образовне програме, културне манифестације, као и шире саобраћајне и туристичке пројекте.
У средишту јубиларног програма налази се обнова Мохачког националног меморијалног комплекса, подигнутог на простору масовних гробница. Поред обнове постојећег објекта у облику круне, гради се ново подземно изложбено крило, уређују стазе и меморијални простори и припрема крипта у којој би 29. августа требало да буду положени посмртни остаци пронађени током истраживања масовних гробница.
Антрополошка и археолошка истраживања спровели су стручњаци Музеја „Јанус Панониус” из Печуја и Универзитета у Сегедину. Према резултатима истраживања, у гробницама се не налазе само војници погинули у самом окршају, већ и заробљеници погубљени после битке. Њихова поновна сахрана требало би да буде један од најважнијих и најдостојанственијих тренутака централне комеморације.
Међутим, стална јубиларна изложба у новом подземном простору неће бити завршена до 29. августа. Поступак јавне набавке проглашен је неуспешним, јер је и најповољнија понуда премашила расположива средства. Према садашњим информацијама, изложбени простор могао би да буде грађевински завршен, али без планиране интерактивне поставке од 16 тематских целина. Иако су припреме за обнову меморијалног комплекса започеле раније, кашњење изложбе један је од највидљивијих проблема у реализацији програма.
У склопу пројекта „Мохач 500” наставља се и реконструкција градског језгра, која обухвата Трг Сечењи, околину Заветне цркве, улицу Сабадшаг, пешачку зону и Градску кућу, где се обнавља фасада, уређују нови простори и гради четврта кула предвиђена првобитним архитектонским планом. Једна од важних фаза радова у улици Сабадшаг требало би да буде завршена до 10. августа, док је отварање нове паркинг-гараже код аутобуске станице, са око 90 места, лифтом, електричним пуњачима и соларним панелима, најављено за почетак септембра. Целокупна реконструкција центра Мохача наставиће се и после јубиларне године, а завршетак свих радова планиран је за лето 2027.
После избора и формирања нове мађарске владе основни грађевински и меморијални пројекти нису обустављени. Ипак, промењен је политички тон у којем се говори о јубилеју. Представници нове власти критиковали су претходни приступ као претерано усмерен на грађевинске пројекте, паркинге и поплочавање, истичући да би већа пажња требало да буде посвећена историјском садржају, заједничком сећању и духовној обнови.
Од неких раније најављених пројеката се и одустало. После избора повучена је пријава за снимање великог играног филма „Мохач 1526”. Истовремено је дошло и до промене у руководећој структури програма. Мандат др Јаноша Харгитаиа, као министарског повереника задуженог за припрему обележавања 500. годишњице Мохачке битке, истекао је 22. јуна 2026. године, а до почетка августа није објављено да му је мандат продужен, нити да је на ту функцију именован нови повереник.
Значајан део стручних и меморијалних програма наставља Национални институт за наслеђе - NÖRI. Крајем јула покренут је посебан портал посвећен обнови меморијалног комплекса, поновној сахрани погинулих, путујућој изложби и најновијим научним истраживањима. Изложба ће током године гостовати у различитим деловима Карпатског басена, док се за школе припремају посебни часови сећања засновани на новим научним сазнањима.
Према до сада објављеном календару од 27. до 29. августа планирани су бициклистичко-војноисторијско ходочашће, интерактивна игра упознавања историје Мохача и отварање изложбе у Музеју „Доротја Кањижаи”. За 29. август најављени су архијерејска миса у Заветној цркви, централна комеморација и историјски меморијални викенд уз учешће војноисторијских удружења.
У великој причи о Мохачу постоји и препознатљив српски траг. Он се не огледа само у српским великашима и војницима који су учествовали у догађајима XVI века, већ и у наслеђу српске заједнице која је на овом простору живела у каснијим вековима. Посебно место припада капели на мохачкој Водици, подигнутој 1902. године изнад извора који је у народном предању сматран лековитим.
О освећењу обновљене капеле, одржаном 28. марта 2026. године, Српске недељне новине већ су известиле у тексту наше колегинице Снежане Миливојевић. Поред представника српске заједнице, цркве, града и других народности, свечаности је присуствовао и др Јанош Харгитаи, тадашњи министарски повереник задужен за припрему обележавања 500. годишњице Мохачке битке. Он је подсетио на српске жртве у бици и заједничку борбу против Османлија, али и на савремене пројекте који треба да побољшају инфраструктурну повезаност Мађарске и Србије.
Од Националног меморијалног комплекса до српске капеле на Водици, јубилеј отвара могућност да се Мохачка битка представи као део шире средњоевропске историје. За српску заједницу то је прилика да њена историјска улога и места сећања буду видљивији у програму који, упркос кашњењима и политичким променама, остаје један од најзначајнијих историјских јубилеја у Мађарској.
Преко Београда до Мохача: пад јужне капије Угарске
Косово, Београд и Мохач заузимају посебно место у српском и мађарском историјском памћењу. Нису све битке које обликују идентитет победоносне: неке остају запамћене као велики тријумфи, друге као порази и прекретнице после којих се мењају државе, границе и читави историјски токови. Косовска битка 1389, победа Јаноша Хуњадија код Београда 1456, пад истог града 1521. и Мохачка битка 1526. године различити су догађаји, али заједно сведоче о вишевековном османском напредовању и дубокој испреплетености српске и мађарске историје.
Мохачка битка из 1526. године у историјском памћењу остала је позната као један од највећих сломова средњовековне Угарске. Ипак, једнако далекосежне последице имао је пад Београда 1521. године, о којем се данас знатно мање говори, можда и зато што није реч о победи која се слави, већ о поразу који је отворио пут каснијој катастрофи. Да би се разумело зашто је османска војска само пет година касније продрла до Мохача, потребно је вратити се тврђави која је деценијама представљала један од најважнијих ослонаца јужне одбране Угарске.
Београд, тадашњи Нандорфехервар, постао је 1456. године симбол отпора османском напредовању. Под вођством Јаноша Хуњадија, у српској традицији познатог као Сибињанин Јанко, браниоци града одолели су војсци султана Мехмеда II, освајача Цариграда. Победа је снажно одјекнула у хришћанској Европи, а Београд је стекао статус бедема који штити њену унутрашњост.
Ове године навршило се 570 година од те победе. Јубилеј је обележен и у ширем програмском оквиру Српско-мађарске културне сезоне: 18. јула на Београдској тврђави одржан је Трећи фестивал „Сибињанин Јанко – Hunyadi János”, у заједничкој организацији београдског Collegium Hungaricumа и Министарства културе Србије. Полагањем венаца, витешким и борилачким приказима, радионицама старих заната, музичким програмом и другим садржајима оживљено је сећање на победу која припада заједничком историјском наслеђу Срба и Мађара.
Подсећање на 1456. годину посебно је важно у години великог мохачког јубилеја. Београдска победа показала је колики је значај ова тврђава имала у заустављању османског продора, док њен пад шест и по деценија касније открива колико се одбрамбени положај Угарске у међувремену погоршао.
Године 1521. околности су биле сасвим другачије. Град је пао под налетом војске султана Сулејмана Величанственог. Са падом Београда срушена је јужна капија Угарске и отворен пут према њеном средишту. Мохачка битка зато се не може посматрати издвојено: она је била завршни удар у процесу током којег је систем пограничне одбране постепено слабљен и разграђиван.
Управо паду Београда посвећена је двојезична књига мађарског историчара Валентина Чеха „Nándorfehérvár 1521. évi ostroma és elvesztése – Опсада и пад Београда 1521. године”. О њеном представљању у будимпештанском клубу „Метро” читаоци Српских недељних новина већ су могли да читају у извештају наше колегинице Драгане Меселџије са једне од „Ју журки”, које традиционално почињу представљањем књига пре главног музичког програма.
Посебну пажњу привлачи прича о једном мање познатом браниоцу града – Олаху Балажу, једном од заповедника одбране Београда 1521. године. Са малобројном посадом, у тешким условима и без довољне помоћи централне власти, бранио је тврђаву од далеко надмоћније османске војске. У том смислу, Олах Балаж припада кругу „хероја пораза” – личности које нису успеле да зауставе историјски слом, али су му пружиле отпор и оставиле траг у памћењу. Косовска и Мохачка битка биле су различите по околностима и непосредним последицама, али су обе временом прерасле оквир војног догађаја и постале симболи губитка, националног преиспитивања и достојанства у поразу.
Историјска линија од Косова, преко победе код Београда 1456. и пада града 1521, до Мохача 1526. године, не представља једноставан низ истоветних догађаја. Она, међутим, показује колико је дуго трајало померање границе и колико су српска и мађарска историја биле повезане у вековима османског напредовања.
Пад Београда био је једна од кључних прекретница на том путу. Када је нестала тврђава која је деценијама чувала јужни прилаз Угарској, Мохач више није био далека могућност. Постао је следеће велико поглавље заједничке историје.
Владимир Марковић
Фото: ФБ страница пројекта „Мохач 500”