О Летњој школи традиционалне музике и плеса у Сегедину, истраживању српског плесног наслеђа у Мађарској и вишегодишњој сарадњи са КУД-ом „Банат” из Деске, разговарали смо са етнокореологом Катарином Николић.
Универзитет у Сегедину и ове године био је место сусрета младих истраживача, студената и стручњака из различитих делова света које повезује интересовање за традиционалну музику и плес. У оквиру двонедељне летње школе „Традиционални плес и музика у Централној и Источној Европи”, одржане од 22. јуна до 3. јула, студенти различитих нивоа студија имали су прилику да се упознају са методама истраживања музичке и плесне културе Карпатског басена, али и да кроз практичне радионице, теренски рад и непосредно искуство боље разумеју различите традиције овог простора.
Програм организује Катедра за етнологију и културну антропологију Факултета хуманистичких и друштвених наука Универзитета у Сегедину, а његова специфичност је управо у повезивању научног приступа са живом плесном и музичком праксом. Полазници се упознају са начинима теренског истраживања, анализом музике и плеса, архивима и базама података, друштвеним улогама традиционалне културе, али и сами уче игре, музику и различите облике традиционалног изражавања.
Ове године један читав дан програма био је посвећен Србији и српском музичком и плесном наслеђу, а гостујући предавач била је Катарина Николић, етномузиколог и етнокореолог, истраживач у Музиколошком институту САНУ и докторанд Факултета музичке уметности у Београду.
За Дешчане, међутим, Катарина није ново име. Њена сарадња са КУД-ом „Банат” траје још од 2019. године, када је, током међународног мастер програма „Кореомундус”, своја истраживања усмерила ка српском плесном наслеђу у Мађарској. Управо је „Банат” био једна од тема њеног мастер рада, а сарадња са Дешчанима настављена је и током докторских истраживања посвећених српским баловима и одрживости српског плесног наслеђа у Мађарској.
Овогодишња летња школа у Сегедину била је трећа по реду. Шта је заправо идеја овог програма и коме је он намењен?
– Летња школа одржава се трећи пут и траје две недеље. Покренули су је професори који су ми предавали током мастер програма „Кореомундус”, који сам похађала у оквиру програма „Еразмус Мундус” 2019. и 2020. године. Једна од идеја била је да се задржи оквир међународне студентске и академске мреже и створи простор у којем ће студенти из различитих земаља моћи да се сусретну, размењују искуства и упознају са истраживањем музике и плеса Централне и Источне Европе. Ове године учествовали су студенти из Венецуеле, Индије, Грчке, Пољске, Мађарске, Румуније, као и студенткиња из Русије која тренутно живи у Грузији. Различит је и ниво њиховог образовања – од основних и мастер студија до докторских студија, а међу учесницима је био и колега који је већ завршио докторат у Мађарској.
Шта студенти током те две недеље заправо уче? Колико је програм теоријски, а колико практичан?
– Идеја је да се упознају са тим како се музика и плес истражују на овом простору: како се обавља теренски рад, како приступамо анализи традиције, на који начин посматрамо плес и музику у њиховом друштвеном и културном контексту. Међутим, програм није само теоријски. Веома је важан практични део, тако да студенти имају прилику да оно о чему разговарамо и непосредно доживе кроз плес, музику, радионице и мањи теренски рад. Сваке године, поред мађарске традиције, представља се и нека друга култура овог региона. Ове године избор је пао на Србију.
Како сте се нашли у улози гостујућег предавача?
– Од почетка је постојала идеја да се, поред мађарске, говори и о другим традицијама које припадају овом географском простору. Прве године представљена је Аустрија, прошле године Румунија, а ове године Србија. Позвали су ме као некадашњег студента „Кореомундуса”, а сада и као колегиницу, да неколико дана посветим традиционалном наслеђу Србије, са фокусом на музику и плес. За мене је било посебно занимљиво што сам могла да направим и својеврсно поређење између Србије и Мађарске, јер се моје докторско истраживање управо односи на српско плесно наслеђе у Мађарској.
ЈОШ ЈЕДАН ПРОЈЕКАТ СА ДЕШЧАНИМА
У последње време сарадња наше саговорнице са Дешчанима добила је још једну димензију – кроз иницијативу за објављивање записа бећараца и логоваца Саве Марковљева.
„Кристифор Брцан ме је контактирао, јер је постојала жеља да се објави збирка записа бећараца и логоваца Саве Марковљева. Мислим да је то изузетно важно, пре свега за саму заједницу. Током својих истраживања у Мађарској имала сам прилику да на више различитих локалитета снимим бећарац као живу праксу. На српским баловима он се најчешће јавља при крају бала, али сам га бележила и у другим ситуацијама, током разговора и сусрета са људима. Дакле, не говоримо само о нечему што припада прошлости и што је забележено у старим записима. Бећарац је и даље жива пракса. Због тога оваква збирка може да буде важна и новим генерацијама, посебно музичарима, као подсетник и извор текстова. За Дешчане је то још значајније јер је велики број тих текстова везан управо за локалне теме”, истиче Катарина Николић.
Како сте студентима који долазе из потпуно различитих култура представили српску плесну традицију?
– Најпре сам говорила о томе на који начин се данас плеше у Србији. Ту је веома значајна улога културно-уметничких друштава, док је плес као део свакодневне друштвене праксе у великој мери сужен. На пример, на свадбама се данас најчешће игра свега неколико игара. Када то упоредимо са Србима у Мађарској, ситуација је прилично другачија. Репертоар који се може видети на српским баловима у Мађарској изузетно је широк и разноврстан. Зато сам студентима приказивала снимке са српских балова и разговарали смо о томе одакле све потичу игре које се данас играју.
Шта све чини тај репертоар?
– Управо је његова разноврсност веома занимљива. Постоје игре које су некада биле локалне, затим оне које су дошле из централне Србије, игре које су у заједницу ушле посредством кореографија, али и посредством игранки, попут неких македонских игара. Постоје и игре које су настале управо на овом простору.
Желела сам да студенти најпре кроз теоријски део и видео-снимке разумеју контекст, а затим смо цело поподне практично учили репертоар са српских балова, управо према тим различитим категоријама. Било ми је важно да осете колико је данашња плесна пракса Срба у Мађарској разноврсна.
Колико је Ваш досадашњи теренски рад у Дески утицао на правац Вашег даљег научног истраживања?
– Моја истраживања су се од 2019. године све више усмеравала ка мађарском делу Баната и српском плесном наслеђу у Дески, а из тог рада развила се и тема мог докторског истраживања – „Бал као плесни догађај: одрживост српског плесног наслеђа у Мађарској”. За мене су терен и људи у заједници изузетно важни. Када се бавите плесом, музиком и наслеђем, не можете их разумети само из литературе или архивских записа. Морате разговарати са људима, присуствовати догађајима, гледати шта се заиста игра, шта људи памте, шта мењају и шта желе да сачувају.
Разговор водила: Сања Симулов