Искусни знају да није највећа несрећа остати без посла, већ постати непотребан. Ако вештачка интелигенција заиста преузме готово све што данас сматрамо људским стваралаштвом, највећа битка овог века биће борба за очување човека, његовог достојанства, слободе, одговорности и потребе да ствара. Тада ће више од свих светских алгоритама бити важније питање: или они – или ми.

Један од актуелних господара света, Илон Маск, недавно је изнео процену да ће вештачка интелигенција за свега неколико година надмашити збирну људску интелигенцију и преузети готово све послове које данас обавља човек. Из свог угла гледања, он говори о “добу благостања у којем ће роботи стварати огромно богатство, а државе га расподељивати грађанима који више неће морати да раде”. Људи ће, сматра Маск, коначно бити слободни да се посвете ономе што воле – учењу, уметности, науци или једноставно животу.

Звучи примамљиво, али само док се не постави прво озбиљно питање. Оно би могло да гласи: ко ће и по којим критеријумима расподељивати то богатство? Можда је Маск, изговарајући ту визију, имао на уму Швајцарску, Јапан или Канаду – државе у којима грађани још верују да институције постоје због њих. На Балкану и већем делу света таква идеја звучи готово као политичка фантастика. На тим просторима политика је пречесто била вештина присвајања, а не служења, па се зато свака прича о универзалном благостању дочекује питањем ко ће први посегнути за заједничком касом.

Ипак, много озбиљније питање је шта ће бити са човеком када више не буде потребан. То није ствар економије, него питање смисла. Вештачка интелигенција већ данас мења свет невероватном брзином. Појављују се „певачи“ који немају лице, биографију ни животну причу, а милиони их слушају. Глас више није доказ да иза њега стоји човек, нити је песма настала из нечијег искуства. Довољно је неколико команди и алгоритам ствара музику која звучи као да је настајала годинама.

Слично се догађа и са писаном речју. Људи који би се некада тешко усудили да напишу једну пристојну страницу, данас уз помоћ вештачке интелигенције објављују сасвим коректне чланке; ученик за неколико минута добија састав који звучи као да га је писао искусан књижевник; говори полуписмених политичара, пословни планови и стручне анализе настају за неколико секунди и презентују се у стилу највећих мудраца и експерата. Вештачка интелигенција не пита колико знамо, већ производи резултат који често изгледа уверљиво, без обзира на то ко га је затражио.

У томе и јесте њена највећа снага, али и опасност. Технологија не прави разлику између знања и незнања, већ подједнако служи и генију и медиокритету. Тако настаје свет у којем се привид стручности лако може поистоветити са стварним знањем.

Није проблем што AI помаже људима да боље пишу или јасније изразе своје мисли. Он настаје када престанемо да разликујемо онога ко разуме од некога ко само уме да постави добра питања машини. Тада се незнање може представити као експертиза, површност као мудрост, а одсуство талента као изузетна креативност. Рекао бих да нас, судећи по томе, већ за неколико година очекује права инфлација лажних ауторитета.

Новинарство међу првима осећа њене последице. Вести, извештаје и анализе у многим случајевима већ састављају алгоритми, па чак предлажу и питања за интервјуе. Питамо се шта ће онда остати новинару ако престане да трага за истином, да проверава чињенице, да сумња и да се супротставља неправдама. Новинар се, као и писац, не постаје притиском на дугме, него се гради и кали дуги низ година. Хоће ли особа која жели да буде новинар заправо постати само уредник сопственог дигиталног помоћника?

Ни књижевност неће остати поштеђена. Вештачка интелигенција већ данас пише песме, приповетке и романе који на први поглед личе на дела озбиљних писаца. Опонаша стил Андрића, Црњанског или Селимовића, гради заплете, обликује ликове и производи текст који звучи књижевно. Али између књижевности и вешто сложеног текста постоји разлика. Писац не ствара само речима, већ пише својим животом. Свака значајна књига настала је из искуства, сумње, љубави, пораза, усамљености и трагања за смислом. Алгоритам може да научи стил, али, барем за сада, не може да нам дочара проживљену судбину.

Са ове тачке гледишта, још је драматичнија будућност других видова уметности. Када машина може да наслика слику, компонује симфонију или режира филм за неколико секунди, поставља се питање каква ће бити вредност људског стваралаштва. Хоће ли уметник остати стваралац или само конкурент сопственој машини?

Ипак, по многима је највећа жртва овог процеса образовање. Ако млад човек унапред зна да ће његов посао за неколико година обављати машина, зашто би годинама учио? Заговорници нове ере одговарају да ће људи учити из љубави према знању. Овакав одговор јесте леп и племенит, али је и веома наиван. Већина људи не бира правац школовања само због радозналости, већ зато што желе да од свог знања живе, да буду корисни и изграде живот достојан човека. Ако друштво изгуби везу између знања, рада и достојанства, изгубиће и разлог због којег се неко уопште образује.

Напослетку, не плаши мене свет у којем ће роботи бити паметнији од људи, него систем у којем ће људи пристати да буду мање од онога што јесу. Човек није створен само да троши, нити је рођен да чека месечну помоћ државе, ма колико она била издашна. Готово нико није и не може бити срећан зато што ништа не ради. У човековој природи је да жели да ствара, да буде потребан, да иза себе остави неки траг. Одузмете ли човеку могућност да доприноси, одузели сте му део достојанства, што је практично и почетак његовог краја.

Усред оваквих најава будућег света, неминовно се намеће питање колико ће човек успети да у будућности сачува себе. Можда ће роботи градити наше куће, лечити болести, возити аутомобиле, писати романе, компоновати симфоније и управљати фабрикама; могуће је да ће алгоритми доносити тачније одлуке од министара, судија, професора и директора, а свет заиста постати богатији него икада. Али историја нас учи да човек никада није патио само због глади. Много чешће је страдао када је изгубио смисао свог постојања.

Свет у којем свако може да напише роман притиском на дугме није место у којем ће се родити један нови Андрић; свет у којем свако може да напише и прочита бриљантан говор није плодно тле за појаву новог Сократа; свет у којем алгоритам зна готово све одговоре могао би да постане место где људи више неће умети ни да постављају питања, а камоли да самостално уобличе своју мисао.

Верујем да ће машине врло брзо постати интелигентније од људи, али тај стадијум развоја наше цивилизације неће значити тријумф вештачке интелигенције, већ почетак трагедије људског рода. Искусни знају да није највећа несрећа остати без посла, већ постати непотребан. Ако вештачка интелигенција заиста преузме готово све што данас сматрамо људским стваралаштвом, највећа битка овог века биће борба за очување човека, његовог достојанства, слободе, одговорности и потребе да ствара. Тада ће више од свих светских алгоритама бити важније питање: или они – или ми.

Ако се обећања данашњих господара света заиста остваре, бојим се да ће следеће велико поглавље људске историје писати „кука и мотика“, као и много пута у прошлости, с тим што та битка неће бити усмерена против машина, већ против оних који су човека учинили сувишним.