Један од недавно одржаних едукативних програма у Сомбору био је посвећен Мохачкој бици из 1526. године, чија се 500. годишњица обележава ове године. Тим поводом, наш овонедељни саговорник је проф. др Борис Стојковски, који је у оквиру тематске вечери одржао занимљиво предавање на тему „Срби у Угарској и Мохачка битка”.
Мохач се у мађарској историјској свести памти као велики национални слом, али његове последице не могу се разумети без српског присуства у Угарској пре и после Велике сеобе. Проф. др Борис Стојковски дуго се бави средњовековном историјом и српско-мађарским односима, а његов рад препознат је и у мађарском научном простору.
Недавно је, како сазнајемо, разговарао са представницима Института за национално наслеђе Мађарске о великим јубилејима који повезују два народа. Међу њима су и петстота годишњица Мохачке битке, 570 година од одбране Београда и 200 година Матице српске.
Трагом овог сомборског предавања, са проф. Стојковским разговарали смо о томе зашто је Мохач важан и за српску историју, шта се после 1526. године мења за Србе у јужној Угарској, ко је био Цар Јован Ненад и зашто овај јубилеј треба сагледати као заједничко српско-мађарско место сећања.
Пре него што је говорио о самој теми, проф. Стојковски је истакао значај чињенице да се о Мохачу, као великој годишњици важној и за Мађарску и за Србе, говори и у српским медијима у Мађарској: „Најпре ми дозволите да Вам се захвалим на указаној прилици и части да говорим за Српске недељне новине, баш у овој години великих јубилеја. Ваш медиј је међу реткима који је схватио значај ове значајне годишњице, како за државу Мађарску, тако и за Србију, односно Србе у Мађарској, али и другим крајевима где живе”, рекао је проф. Стојковски.
Управо из тог разлога, разговор смо започели питањем зашто се Мохачка битка не може посматрати само као мађарска национална трагедија, већ и као једна од важних прекретница српске историје у Угарској.
Мохачка битка се најчешће памти као преломни догађај мађарске историје. Зашто је она важна и за српску историју?
„Ради се о догађају који је био преломан за средњовековну угарску државу, која је тада изгубила свог последњег владара Лајоша II Јагелонца и ушла у једно турбулентно доба. Наиме, овом битком стављена је тачка на некада моћну средњовековну угарску краљевину, а за круну су беспоштедно почели да се боре Јован Запоља, ердељски војвода и победник над Ђерђом Дожом, и са друге стране Фердинанд Хабзбуршки.”
Како додаје, 1526. година била је време ширих европских потреса: у Немачкој су беснели сукоби изазвани Лутеровом реформацијом, док је османска победа код Мохача средњу Европу довела у стање дубоке нестабилности. Притом, Београд и Срем су још од 1521. године били под влашћу Османског царства.
Тај слом, међутим, није остао само у оквирима мађарске историје. Срби су у то време већ имали важну улогу у јужним крајевима Угарске.
„Срби су у ово време увелико имали изузетан значај у јужним крајевима Угарске, али и другде. Подсетићу, 1508. године подигнут је Крушедол, а утицај Бранковића је био велики све до пред неколико година уочи Мохача. Не заборавимо ни Јакшиће, посебно Дмитра и Стефана, али и потомке ових породица. Бранковићи су пренели у Угарску традиције српске средњовековне државе.”
Поред Крушедола, Стојковски указује и на друге тачке српског црквеног и културног живота у Угарској: цркву у Купинику, вероватно и у Српском Ковину, као и Сланкамен као важан преписивачки и културни центар. На поседу истакнутог војводе Милоша Белмужевића подигнути су Бођани. Ипак, посебан значај Срби су имали у војсци, што се показало и на самом Мохачком пољу.
„Породица Бакић, предвођена Павлом, имала је значајну улогу у судбоносној бици. Манојло Бакић је погинуо, Петар Бакић се јуначки борио, о чему постоје сведочанства. Насадисти, односно шајкаши Радича Божића су такође имали битну улогу у угарској војсци још од одбране Београда 1456. године, чега је такође годишњица.”
Шта се после Мохача и слома угарске државе суштински мења за Србе на тлу јужне Угарске?
„Од 15. века надаље старо угарско становништво се повлачи пред Турцима, а Срби постепено попуњавају тај вакуум. Највише их је дошло у Срем, постепено Банат, али након Мохача видимо све већу српску бројност рецимо и у Бачкој, затим и местимично по Славонији, Барањи и другде. Српске миграције су све интензивније након Мохача.”
То значи да Мохач за српску историју није само одјек једне велике битке, већ прекретница која убрзава миграције и мења улогу Срба у Панонском простору. Стојковски указује и на каснији црквено-историјски оквир тог процеса.
„Што се положаја Срба тиче, не заборавимо да су од 1557. године и обновом Пећке патријаршије Срби у целом Османском царству постали верска групација под влашћу патријарха. То се односило на цео народ, па и онај у негдашњој Угарској која је од 1541. године и формално уклопљена, односно њен највећи део, преко Будимског вилајета, у Османско царство.”
У том времену после Мохача појављује се и Цар Јован Ненад. Ко је он био и зашто је његова појава толико занимљива историчарима?
„Ретко се у историји јавља личност о којој се мање зна, а која је проузроковала толико интересовање као што је то Цар Јован Ненад. О њему знамо последњих једанаест месеци његовог живота. Први пут на историјску сцену ступа на државном сабору у Токају у октобру 1526. године, где полаже заклетву верности Јовану Запољи. Пореклом је из Липове, и вероватно је припадао војничком сталежу. И то је све што знамо од његових генералија.”
Упркос томе, његова појава није била безначајна. Јован Ненад је окупио значајну војну силу, а његов покрет био је праћен и у европским изворима.
„Био је на челу значајне војске од близу 10.000 људи коју је на бојном пољу предводио прекаљени војни заповедник Радослав Челник, Рајко војвода из народне песме. Већ у тих једанаест месеци за њега су били заинтересовани Хабзбурзи, али извори о Цару Јовану Ненаду и његовом покрету потичу из Енглеске, Шпаније, Пољске, Ердеља, наравно бечка грађа је ту ванредно значајна.”
Иако се у популарном говору понекад поједностављено говори о његовој „царевини”, Стојковски упозорава да историјски извори не дају основ за јасну слику уређене и компактне државне целине.
„Не постоји никакав изворни траг о ‘називу’ тих области којима је управљао. Оне нису биле компактне и потпуно је нејасно да ли су и како биле повезане. Апсолутно је јасно да је Цар Јован Ненад и његов покрет директан производ општег хаоса и распада средњовековне угарске државе после Мохача и да је његова појава последица Мохачке битке у најдиректнијем смислу узрочно-последичне повезаности.”
Управо у томе лежи и његова историјска занимљивост: Јован Ненад се појављује у тренутку када је стари поредак био срушен, а нови још није био успостављен.
Зашто је, упркос свему томе, Цар Јован Ненад остао недовољно познат широј публици?
„Временом о њему се писало у историографији на различите начине и из разних перспектива. У мађарском јавном мњењу почело је, из идеолошких разлога, да преовладава негативно портретисање Јована Ненада као каквог разбојника или слично. Након Првог светског рата, опет из искључиво идеолошких побуда, представљан је као српски национални јунак, а у Суботици му је подигнут споменик 1927. године.”
Тај споменик је, додаје, имао своју сложену историју.
„Иако је то имало историјског утемељења, тај догађај је заправо био манифестација нове државе, династије и идеологије. Мађарском окупацијом 1941. године споменик је срушен и одсечена му је глава, а комунисти га нису подизали. Коначно, 1991. године, залагањем посебно Српског културног центра Свети Сава, споменик је наново постављен.”
Тако се око једне личности, о којој извори говоре само у кратком временском исечку, формирала читава историја тумачења, спорења и идеолошких употреба.
„Дакле, видимо да је ова личност о којој су људи реално слабо знали, бивала занимљива разним владајућим структурама и идеологијама. У историографији до појаве наше монографије, издате баш у Будимпешти крајем 2018. године, није постојала свеобухватна студија о њему, иако је био предметом проучавања значајних историчара из Србије, Мађарске и Румуније. О њему су писали Сима Ћирковић, Душанка Динић-Кнежевић, Ференц Сакаљ, да поменемо само најзначајнија имена.”
Једна од важних порука разговора јесте да се српска историја у Угарској не може свести само на Велику сеобу. Она је важна прекретница, али не и почетак српског присуства на том простору. у српској јавности се често стиче утисак да веза Срба са Угарском почиње Великом сеобом 1690. године. Колико је важно разумети претходна три века тог континуитета?
„Срба на границама Угарске има од 13. века, што јасно сведочи и настанак римокатоличке Сремске епископије 1229. године. Но, истина је да је након Косова, а посебно у 15. веку, насељавање Срба у Срем, па и у Банат све интензивније; затим ту је и селидба Срба из Доњег Ковина у данашњи Српски Ковин, постојање заједнице у Коморану, што све заједно сведочи да је Срба било.”
Разлика је, објашњава Стојковски, у начину на који су Срби у различитим периодима били препознавани и организовани унутар ширег политичког система.
„Разлика је у томе што су Срби након 1690. године третирани као јединствена заједница под влашћу свог верског поглавара, док су Срби у средњем веку у Угарској били уклапани у феудални систем Угарске, уз нека искакања.”
У том смислу, Велика сеоба није почетак српско-угарске историје, већ моменат у којем се већ постојеће српско присуство другачије организује и препознаје.
Колико је данас у Мађарској познат српски угао приче о Мохачу и да ли обележавање 500 година Мохачке битке може бити прилика да се српско-мађарске историјске везе прикажу потпуније?
„Постоје нека два колосека о којима овде треба говорити. Најпре, научни, ипак је релативно познат јер је српских извора, дакле оних који су недоступни мађарској научној јавности, ипак сразмерно јако мало. То су летописи и понеки записи, ређе неки наративан извор. Е сад, што се тиче неке шире јавности ту је ствар са обе стране неупоредиво комплекснија.”
Проблем, како наглашава, није само у томе колико мађарска јавност познаје српски угао, већ и у томе колико српска јавност познаје историју Угарске и значај Срба у њој.
„Целокупна српска јавност слабо познаје историју Угарске и Мађарске, а понајмање историју и значај Срба у Угарској и то посебно у периоду пре Велике сеобе 1690. године. Исто тако, у Србији је изузетно слаба свест о значају Мохачке битке и о томе колико је она одлучне последице имала и на Србе, али и на простор српских земаља које су тада биле под Османлијама.”
Управо зато петстота годишњица Мохачке битке, према његовом мишљењу, представља важну прилику.
„За обе стране, како научну, тако и најширу јавност, ова петстогодишњица јесте прилика да се српско-угарске везе крајем средњег века додатно истакну, да се мађарској јавности приближи значај Срба за историју њихове земље. Са друге стране, за српску јавност јако је важно да увиди да је ово највећа годишњица која се ове године обележава.”
Разговор водио Владимир Марковић
Фото: приватна архива Проф. др Бориса Стојковског