Некада давно, било једном једно Османско царство. Оно се ширило, и током ширења своје територије, стигло је до Балканског полуострва. Тамо су већ седам векова живели потомци Старих Словена, чија је држава била велика жупанија, затим краљевина, а током владавине најславнијег владара из лозе постала и царевина. Назвали су је Српско царство.

И током владавине последњег владара из исте династије, Немањића, царство се распало. Османлије су почеле да нападају српске територије, док су их српски обласни господари храбро бранили. Дошло је до више малих сукоба коју су повећавали непријатељство.

Пре шест векова, на Косову, пољу равноме, десио се велики сукоб између једног великог, моћног, стабилног Османског царства и једне мале, слабашне, издељене Србије. Искрено, не знам ни да ли бих је могла назвати Србијом, с обзиром да је постојало више држава које су се удружиле и заједно бориле. Међутим, за потребу ове наше „крваве бајке” користићу Србија, зато што звучи много више патриотски.

Тог кобног дана, 28. јуна, тако давне 1389. године, дошло је до окршаја који је променио ток читаве српске историје. До битке која је постала срж српске културе. И док пишем ово, замишљам сам бој. Мирис крви, зноја и лешева. Слушам звекетање оружја и оштар, заглушујућ звук сударања метала. Почео је напад. Чујем и гласне крике првих настрадалих. Видим одлучност на лицу сваког војника. Неки имају и дашак несигурности, неки мало премишљања у свом изразу лица.  

И све ово звучи толико реално, а у ствари је само плод моје фикције. И не само моје, већ и фикције многих других. Исти овај Видовдан је инспирација за многа дела, поготово из области књижевне и ликовне уметности. О њему је испевано много песама, испричано безброј прича, написано пуно књига, есеја и састава. Тема је радова многих наших књижевника, попут Иве Андрића и Матије Бећковића. И сама косовска мисао је и даље централна тема приче у народу.

Косовска мисао је наш симбол вере у одбрану своје отаџбине. Нешто што нам говори да сви ти војници нису погинули узалуд. Да је Косово душа Србије зато што је ту вечно заспао велики број српских душа. Баке и деке су нам причали о славном Видовдану 1389. године. Шест стотина тридесет и три Видовдана касније, о томе учимо у школи. На часовима српског језика, Лазареву вечеру поредимо са Христовом. Кнез Лазар у народу бива запамћен као цар, Милош Обилић као славан јунак. Кнез Лазар је светац.

За трагичан пораз имамо кривца, односно издајника, Вука Бранковића. У народу су славна имена свих великих косовских јунака. И поред самог Косовског боја, учимо о Косову. Јер, Косово је тема која никада није престала да буде актуелна. Косово је, по речима Матије Бећковића, „најскупља српска реч плаћена крвљу целог народа”. Зато што, „без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати.” (...)

Време се заледило, а о 1389. се причало. Колевка српства је током свог тог времена остала у срцима нашег народа. Ту је чувамо и данас. Живи у срцима, мислима и душама свих нас. Неговаћемо је и чувати док смо живи и пренети сво наше знање наредним генерацијама. Потрудићемо се да се запамте све жртве са Косова. И надаћемо се да ће косовска мисао, заједно са нама, живети срећно заувек.

Андреа Брезић, ђак генерације 2022/2026
Српска гимназија „Никола Тесла”
Будимпешта