Ове године навршава се 300 година од рођења једног од најзначајнијих српских стваралаца XVIII века и једне од кључних личности српског просветитељства. Његово стваралаштво обухвата књижевност, историографију, бакрорез, калиграфију, педагогију, теологију, публицистику, картографију и практичне приручнике.
За Србе у Мађарској ова годишњица има посебан значај. Орфелинов живот и рад припадају ширем простору Хабзбуршке монархије, у којем су Срби током XVIII века живели, школовали се, штампали књиге, развијали црквене и образовне установе и постепено градили темеље модерне националне културе. Његов животни и стваралачки пут повезује Вуковар, Нови Сад, Сремске Карловце, Темишвар, Беч и Венецију – градове који су у то време били део широке културне и духовне мреже. Његове претпостављене везе са Будимом додатно га смештају у средњоевропски простор у којем се током XVIII века развијала српска писменост.
Орфелин је рођен 1726. године у Вуковару, у српској средини тадашње Хабзбуршке монархије. О Орфелиновом школовању нема довољно поузданих података. Претпоставља се да се образовао у Будиму и Бечу, а извесно је да се касније самостално усавршавао, много читао и напорно радио. Оскудности биографских података допринело је и то што је Орфелин, по свему судећи, настојао да поједине делове свог живота и рада прикрије или мистификује.
Загонетка презимена Орфелин
Ни стварно презиме Захарија Орфелина није са сигурношћу утврђено. Већина истраживача сматра да се презивао Стефановић, док је име Орфелин сам одабрао. Порекло тог имена до данас није сасвим разјашњено. Према једном тумачењу, настало је спајањем грчких имена Орфеј и Лин. Према другом, реч је француског порекла и значи „сироче”, док се као могућност наводи и да је име преузео по угледу на познатог француског медаљара. Постоји и тумачење према којем је повезано са речју „орфелин”, која означава драги камен на врху круне.
Његова биографија показује колико су српски интелектуалци XVIII века били покретни и укључени у европске културне токове. Орфелин је од 1749. до 1757. године радио као учитељ у Новом Саду, а затим је био канцелист у служби митрополита Павла Ненадовића у Сремским Карловцима. Потом је отишао у Темишвар, где је служио као благајник епископа Викентија Јовановића Видака. Године 1768. постао је ревизор у штампарији Димитрија Теодосија у Венецији.
Последње године живота провео је у више фрушкогорских манастира и у Пакрацу, а потом је, на молбу митрополита Мојсија Путника, постао цензор у штампарији Јосифа Курцбека у Бечу, где је радио до 1784. године. У Бечу је објавио „Вечити календар” и „Искусног подрумара”. Убрзо се вратио у Нови Сад, на мајур епископа Јосифа Јовановића Шакабенте. Преминуо је у сиромаштву у Новом Саду, 19. јануара 1785. године. Био је сахрањен на Јовановском гробљу које више не постоји, па су његови посмртни остаци 1921. године пренети у заједничку гробницу на Успенском гробљу.
У српској култури Орфелин је остао упамћен и као покретач и аутор „Славеносрпског магазина”, чија је прва и једина свеска објављена у Венецији 1768. године. Ова публикација сматра се првим српским и јужнословенским часописом. Означила је важан корак ка модерном схватању просвећивања народа: знање, књига и писана реч више нису били намењени само уском кругу учених људи већ широј заједници. Орфелин је тако постао један од стваралаца који су српску културу уводили у ново доба. Његово дело сведочи о времену у којем су се српска књига, богословске теме, просветитељске идеје и европска штампарска култура снажно преплитале.
Међу његовим најзначајнијим делима из различитих области издваја се двотомно историографско „Житије Петра Великог”, објављено у Венецији 1772. године. Орфелин је писао букваре и педагошке приручнике, док посебно место заузимају његове „Калиграфије”, намењене учењу краснописа. У области богословске и полемичке књижевности написао је „Трактат о јединству цркве”. Посебно место у његовом графичком опусу заузимају бакрорези манастира Кувеждина и Крушедола, као и представа Светог Саве и Стефана Немање, израђена за манастир Хиландар. Бавио се и картографијом, израђујући географске карте Русије и европских земаља.
Знања из астрономије, природних наука и свакодневног живота објединио је у „Вечитом календару”. Његову практичну и научно-популарну делатност представља „Искусни подрумар”, једно од првих и најзначајнијих српских дела посвећених виноградарству, справљању вина и подрумарству. Орфелин је оставио и недовршени „Велики српски травник”, у којем је обрадио око 500 биљака, наводећи њихове називе, својства и начине употребе.
Извод из песме „Плач Сербији”
Јејаже сини в различнија государства расјејали сја
Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилнима царева и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ,
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.
Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
оштрим мачем падоше у својој держави.
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!
Једно од његових најпознатијих књижевних дела јесте „Плач Сербији”, снажна патриотска песма у којој се преплићу жал за изгубљеном славом, критика заборава и позив на очување националног достојанства, а средишња тема је јадање због беде и патње у којој су Срби запали после сеобе.
Три века од рођења Захарија Орфелина прилика су да се подсетимо не само једног великог имена српске културе, већ и читавог света у којем је та култура настајала. Орфелин је био Србин из Хабзбуршке монархије, човек православног духовног круга, српске књижевне традиције и европског просветитељства. Његово наслеђе показује да су Будим, Беч, Темишвар, Нови Сад и Сремски Карловци били делови широке културне мреже у којој су исписиване темељне странице модерне српске писмености.
Извори: www.bms.rs, www.srpskaenciklopedija.org, sr.wikipedia.org
Владимир Марковић