Српски политички прваци из Угарске одржавали су сталне контакте са Београдом, док је влада Кнежевине Србије с посебном пажњом пратила положај српског народа северно од Саве и Дунава. Значајан део одлука које су се односиле на положај Срба у Угарској доношен је у угарским министарствима, парламенту и административном апарату у Пешти.

Сава Текелија заузима истакнуто место у српској историји XIX века као први Србин доктор права, успешан велепоседник, добротвор и политички делатник. Својим јавним и задужбинарским радом показао је да се положај једног народа не обезбеђује искључиво политичким одлукама или војном снагом, већ и развојем образовања, економским јачањем и изградњом трајних институција. Задужбина коју је основао у Пешти постала је једна од најзначајнијих српских просветних установа ван граница тадашње Србије. У њој су се образовале генерације будућих професора, правника, државних службеника, научника и политичара, који су касније дали значајан допринос изградњи модерне српске државе.

За Србију, која је током прве половине XIX века постепено стицала аутономни положај у оквиру Османског царства, овакво интелектуално и културно средиште имало је изузетан значај.

Док су у Београду тек постављани темељи савремених државних институција, Пешта је већ располагала универзитетом, развијеним банкарским системом, снажним издаваштвом, уређеном штампом и формираном грађанском елитом. Из тих разлога бројни српски државници, чиновници и интелектуалци стицали су високо образовање или део свог стручног усавршавања у градовима Хабзбуршке монархије, а нарочито у Пешти.

СНАЖАН ЕКОНОМСКИ ЦЕНТАР

И друој половини XIX века Будимпешта је постепено заузимала све значајније место у српској државној политици. Она није представљала само административно средиште угарског дела Хабзбуршке монархије, већ је до краја тог столећа израсла у један од највећих европских градова, с развијеним банкарским системом, снажном индустријом, модерном саобраћајном инфраструктуром и институцијама које су у значајној мери обликовале привредни живот ширег подунавског простора. За Србију је такав развој имао непосредан практични значај. Било је све очигледније да се бројни процеси од непосредног државног интереса више нису могли пратити искључиво посредством дипломатског представништва у Бечу.

Политичке везе између Србије и угарског дела Монархије такође су имале значајно место у обликовању међусобних односа. Српски политички прваци из Угарске одржавали су сталне контакте са Београдом, док је влада Кнежевине Србије са посебном пажњом пратила положај српског народа северно од Саве и Дунава. Већ средином XIX века у Београду је постојала свест да се бројна питања од значаја за српски народ не решавају искључиво у Бечу. Значајан део одлука које су се односиле на положај Срба у Угарској доношен је у угарским министарствима, парламенту и административном апарату чије је седиште било у Пешти.

Посебно место у развоју тих односа имала је револуција 1848–1849. године. Догађаји из тог периода показали су да се српско питање у Хабзбуршкој монархији више не може посматрати искључиво као унутрашње питање те државе. Од тада интересовање Србије за политичке прилике у Угарској постаје знатно израженије. Извештаји о положају Срба у Војводини, њиховим односима са мађарским властима и променама у угарској политици добијају све већи значај у процесу доношења одлука државног руководства у Београду.

Развој железничке мреже у другој половини XIX века додатно је допринео приближавању Београда и Будимпеште. Значајан број политичких и економских процеса који су потицали из тог дела континента или су се на њега односили, одвијао се управо преко мађарске престонице.

ВИШЕСТРУКИ УТИЦАЈИ

Док је царска престоница задржала улогу центра заједничке спољне политике Монархије, Будимпешта је постајала место у којем су доношене одлуке које су непосредно утицале на српску привреду, трговину и положај српског народа у Угарској. Свако повећање царинских стопа, измена прописа о превозу стоке, изградња нових железничких праваца или доношење закона који су се односили на народности непосредно су се одражавали и на интересе Србије.

Такве околности постепено су наметале потребу за сталним присуством српских државних представника у Будимпешти. Иако они нису имали статус дипломатских представника у класичном смислу, будући да за то није постојао одговарајући међународноправни основ, њихова делатност је у пракси све више обухватала послове који ће касније постати саставни део дипломатске службе. Прикупљали су политичке и привредне податке, посредовали у одржавању контаката са угарским властима, пружали заштиту српским држављанима, одржавали везе са црквеним, просветним и културним установама и редовно извештавали владу у Београду о свим појавама које су могле бити од значаја за државне интересе Србије.

На тај начин постепено је формиран специфичан облик институционалног присуства Србије у Будимпешти, који је претходио успостављању званичних дипломатских односа. Иако Србија у мађарској престоници није имала посланство, располагала је мрежом појединаца и установа које су, у складу са могућностима времена, обављале бројне функције касније дипломатске службе. Управо на тим основама, након 1918. године, развијено је званично дипломатско представништво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Будимпешти.

Српска дипломатија у Будимпешти стога није настала као последица једнократне политичке одлуке, већ као резултат постепеног развоја политичких, привредних и културних односа који су постојали много пре него што су добили свој формални дипломатски оквир. Управо та чињеница представља једну од особености српско-мађарских односа и издваја их од већине других билатералних односа које је Србија развијала током XIX века. Пре успостављања дипломатског представништва постојала је конзуларна служба; пре конзуларне службе деловали су трговци, а још раније црквене општине и задужбинари. Свака од ових друштвених и институционалних структура дала је свој допринос постепеном обликовању српског присуства у Будимпешти, граду који ће током наредног века постати једно од најзначајнијих средишта српске дипломатије.

Током друге половине XIX века Србија је постепено излазила из оквира балканске кнежевине чија је спољна политика била превасходно усмерена на односе са Османским царством. Ширењем аутономних права, а потом и стицањем међународно признате независности на Берлинском конгресу 1878. године, државни интереси Београда постајали су све сложенији и разноврснији. Поред традиционалних питања националног ослобођења и односа са великим силама, све већи значај добијали су трговина, привредни развој, изградња железничке инфраструктуре, финансије и положај српског становништва ван граница Кнежевине, а касније и Краљевине Србије.

Драган Јаковљевић