У сваком граду постоје чувени споменици које туристи радо посећују, а постоје и они скривени, поред којих чак и ми мештани годинама пролазимо, а да их не приметимо.

Скромна камена плоча на травњаку испред палате Шандор у Будимској тврђави спада у ову другу категорију. Пролазим поред ње скоро сваког дана, а тек недавно ми је на њу скренула пажњу једна драга пријатељица. Гомила посетилаца пролази ту ка Краљевској палати, ка платоу   са статуом ослободиоца Будима, Еугена Савојског, одакле се пружа најлепши поглед на Пешту. Мало ко, међутим,  застане да прочита неколико редова уклесаних у камен, на мађарском и српском језику. На плочи пише да је на овом месту, 4. априла 1736. године, погубљен Пера Јовановић Сегединац. За мене је његова прича занимљива, јер ми се чини као тужни симбол српске судбине те крваве епохе.

Пера је рођен у Печки код Арада 1655, био је граничар, капетан, учесник Великог рата против Турака, а под старе дане вођа побуне против Хабсбуршке власти, мучен, осуђен, сломљен на точку. Припадао је генерацији Срба која је читав живот провела у рату са Османским царством. Као млади граничар борио се за Хабзбуршку монархију верујући да се у тој борби брани и сопствени народ. Била је то славна генерација која је доживела ослобођење Будима од век и по дугог турског ропства, победу код Сенте и коначан слом турске власти у већем делу Угарске. Само што Србија није ослобођена. После аустријског повлачења са југа Балкана, уследила је Велика сеоба Срба 1690. године, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Десетине хиљада српских породица напустиле су своја огњишта и населиле се у јужним крајевима Хабзбуршке монархије. Срби су се храбро борили за слободу хришћанске Европе, али нису дочекали слободу сопствене земље и народа

А онда је дошло ново разочарање. Са одласком Турака није престала неправда. Срби су у Хабзбуршкој монархији све снажније осећали притисак нове власти: повећани намети, самовоља властеле, покушаји унијаћења и католичења православног становништва, постепено сужавање привилегија које су им дате док су били потребни као војници. Као да то није било довољно, почетком XVIII века доживели су и нову трагедију током Ракоцијевог устанка. Будући да су већином остали верни Бечком двору, многа српска села и вароши постала су мета напада мађарских куруца, па су читаве српске области опустошене. Народ који је деценијама ратовао против Турака сада је поново плаћао цену туђих сукоба. Управо због таквих искустава српски народно-црквени сабор у Сремским Карловцима 1726. године упутио је цару бројне представке и протесте, тражећи заштиту права и потврду својих привилегија. И Пера Сегединац био је међу учесницима тог сабора.

Девет година касније, када су сељаци у Бекешу устали против насиља, сиромаштва и неправде, осамдесетогодишњи капетан стао је на чело побуњених. Историја ретко бележи случај да човек у тим годинама постане побуњеник и револуционар. Кап је, коначно, прелила чашу, а уз побуњене Србе су стали и угњетавани Мађари и Румуни. Зато је Пера Сегединац остао упамћен и у српској и у мађарској традицији, а непознати мађарски песник тог времена је испевао и потресну песму о његовој погибији. Побуна је брзо сломљена, а суд у Будиму није имао милости: после мучења, Перу су живог ломили на точку. Потом је његово тело раскомадано и разаслато по градовима као опомена свима који би пожелели да поново дигну буну.

Данас, када стојим испред те једноставне плоче, питам се како је изгледало бити Србин у том времену, између три народа и два царства. Када за слободу ратујеш читавог живота, а на крају те погубе они којима си ту слободу помагао да освоје.

Можда је зато Пера Сегединац симбол читавог осамнаестог века српске историје у Хабзбуршкој монархији, века у којем Срби полако престају да буду само војници на граници и почињу да постају политички народ који тражи своја права, чува своју веру и покушава да сачува свој идентитет.

Текст: Милан Степанов
Фото: Жаклина Богдановић