Састанак министра спољних послова Србије Марка Ђурића и нове мађарске министарке спољних послова Аните Орбан, уприличен у Риму, може се тумачити као сигнал да ће, упркос политичким променама у Будимпешти, једно од најразвијенијих партнерстава у региону остати стабилно.
Учестали сусрети мађарских и српских званичника на високом нивоу у последње време, у пракси показују да се односи двеју земаља, и када се не заснивају на личним политичким везама лидера, могу да функционишу кроз конкретне економске и геостратешке интересе.
Када је министар спољних послова Србије Марко Ђурић после разговора са потпредседницом Владе Мађарске и министарком спољних послова Анитом Орбан изјавио да је веома оптимистичан и да очекује наставак изванредне сарадње две државе, чини се да његове речи нису биле пука дипломатска формула.
Напротив, оне су дошле у тренутку када се читав регион налази у процесу политичког и економског преобликовања. Европска унија покушава да после година оклевања обнови политику проширења, рат у Украјини трајно је променио безбедносну архитектуру Европе, док се централна Европа налази пред изазовом редефинисања својих политичких и економских савезништава.
Управо зато сусрет у Риму има много већи значај него што би се могло закључити из кратких агенцијских извештаја. Мађарска је ове године добила нову политичку већину, чиме је окончан дугогодишњи период доминације Виктора Орбана. Политичка смена власти природно је покренула питање да ли ће се мењати и спољнополитички курс земље, посебно када је реч о односима са Србијом.
ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНА САРАДЊА
Највећа вредност српско-мађарског партнерства јесте чињеница да је оно институционализовано, јер више није реч само о добрим личним односима државних лидера. Сарадња се данас одвија на нивоу влада, парламената, локалних самоуправа, привредних комора, универзитета, културних институција и организација националних мањина. Таква мрежа односа знатно је отпорнија на политичке промене. Управо зато су оптимистичне оцене Марка Ђурића након разговора са Анитом Орбан добиле посебну тежину. Оне указују да су Србија и Мађарска успеле да изграде партнерство које више не зависи од једне политичке гарнитуре или једног изборног циклуса.
Током претходне деценије Београд и Будимпешта развили су односе који су далеко превазишли оквире класичног добросуседства. Србија је у Мађарској добила једног од најпоузданијих савезника унутар Европске уније, док је Будимпешта у Србији препознала најважнијег партнера на Западном Балкану.
Због тога је први разговор нове мађарске министарке спољних послова са српским колегом пажљиво праћен у дипломатским круговима. Поруке које су уследиле након састанка указују да нова мађарска влада, упркос извесним корекцијама спољне политике, нема намеру да нарушава односе са Београдом.
Данас су Србија и Мађарска економски много повезаније него пре десет година. Према подацима привредних институција обе земље, трговинска размена последњих година бележила је континуирани раст, док је Мађарска постала један од најзначајнијих инвеститора у Србији.
Највећи инфраструктурни пројекат свакако представља модернизација брзе железничке пруге Београд–Будимпешта, која би требало да постане окосница транспортног коридора који повезује грчке луке са централном Европом. Тај пројекат није важан само за Србију и Мађарску, већ је део шире стратегије повезивања европских транспортних праваца и развоја такозваног Средњег коридора.
Уз железницу развијају се и путна инфраструктура, гранични прелази и логистички центри. Све то постепено мења економску мапу региона.
Још важнија од инфраструктуре постала је сарадња у области енергетике. После европске енергетске кризе изазване ратом у Украјини, снабдевање природним гасом и електричном енергијом постало је једно од кључних питања националне безбедности.
Србија се данас у значајној мери ослања на транспортне капацитете преко Мађарске. Истовремено, две земље развијају нове интерконекције које би требало да повећају сигурност снабдевања и омогуће већу отпорност на евентуалне поремећаје европског енергетског тржишта.
У дипломатским круговима већ дуже време се процењује да ће управо енергетика бити најважнији сегмент будућих односа Београда и Будимпеште. Зато није случајно што је та тема била једна од централних и током ранијих разговора Марка Ђурића и Аните Орбан.
Последњих година готово да није било европског самита на којем мађарски представници нису поновили подршку приступању Србије Европској унији. Будимпешта је више пута критиковала спор темпо проширења и указивала да је интеграција Западног Балкана безбедносни интерес читаве Европе.
За Србију је таква подршка имала велики политички значај. Иако једна држава сама не може да одлучи о проширењу Уније, подршка земље чланице која активно учествује у европским институцијама има значајну дипломатску тежину.
Питање је, међутим, да ли ће нова мађарска влада наставити истим интензитетом. За сада, све указује да хоће. Разлог је једноставан: Мађарска има снажан интерес да њено непосредно суседство остане политички стабилно и економски интегрисано са Европском унијом.
НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ФАКТОР САРАДЊЕ
За разлику од већине држава региона, Србија и Мађарска последњих година успеле су да питање националних мањина претворе у фактор сарадње. Мађарска заједница у Војводини представља један од најорганизованијих модела мањинске самоуправе у Европи, док српска заједница у Мађарској ужива институционалну подршку у области образовања, културе и информисања. Управо зато су односи две државе често истицани као пример успешног решавања мањинских питања. Та чињеница свакако додатно доприноси политичком поверењу.
Самит министара спољних послова групе „Пријатељи Западног Балкана“ одржан је у тренутку када Брисел покушава да убрза интеграцију региона. Последњих месеци све више се говори о постепеном укључивању земаља кандидата у поједине европске политике и фондове, чак и пре формалног чланства.
Такав приступ требало би да ублажи разочарање земаља кандидата дуготрајним приступним процесом и истовремено повећа њихову економску интегрисаност са Европском унијом. За Србију је то прилика да, и без скорог пуноправног чланства, оствари конкретне економске користи.
У том процесу подршка Мађарске могла би бити од великог значаја. Политички аналитичари сматрају да ће нова мађарска влада настојати да поправи односе са појединим институцијама Европске уније, али без нарушавања стратешких партнерстава која су већ изграђена.
То практично значи да Србија не би требало да изгуби свог најважнијег регионалног савезника. Истовремено, могуће је да ће Будимпешта настојати да нешто више инсистира на усклађивању заједничких иницијатива са политиком Брисела. За Београд би то могло значити и већу потребу за дипломатским балансирањем између различитих спољнополитичких приоритета.
Најава нових сусрета на највишем нивоу могла би у наредним месецима да донесе конкретне договоре у области енергетике, инфраструктуре, прекограничне сарадње и европских интеграција. Истовремено, наставак блиске комуникације две дипломатије представљаће важан сигнал како Бриселу, тако и читавом региону да политичке промене не морају нужно да значе и промену стратешких интереса.
Д. Ј.