У оквиру Мађарско-српске културне сезоне, у храму Светог великомученика Георгија у Помазу одржано је предавање историчарке уметности др Ксеније Голуб под називом „Уметничко наслеђе српске заједнице у Помазу”.
Програм, који су организовали Српска православна епархија будимска и Српски црквени музеј у Сентандреји, окупио је бројне посетиоце заинтересоване за културну и духовну баштину Срба у Мађарској.
У свом излагању др Голуб представила је резултате вишедеценијског истраживања помашке српске цркве, посебно њеног иконостаса, указујући на до сада недовољно познате податке о његовом настанку и ауторима. Како је истакла, иконостас је почетком 20. века у великој мери пресликан, што је дуго отежавало утврђивање његовог првобитног изгледа. Захваљујући црквеним инвентарима, матичним књигама, уговорима и књигама прихода и расхода, било је могуће реконструисати његову историју.
Посебно место у предавању заузео је сликар Павле Ђурковић, коме је, према архивским документима, 1799. године исплаћено 300 форинти за осликавање иконостаса. Тај податак сврстава помашки иконостас међу његова најранија поуздано документована дела. Иако су иконе касније пресликане, на појединим представама, попут Богородице, Христа и Нерукотвореног лика Спаситеља, и данас су видљиви трагови Ђурковићевог оригиналног сликарског рукописа.
Др Ксенија Голуб је подсетила да је Павле Ђурковић касније постао један од најзначајнијих српских сликара свога доба. Поред бројних црквених наруџбина, сликао је портрете Вука Стефановића Караџића, кнеза Милоша Обреновића и других истакнутих личности. Био је повезан и са будимским двором руске велике кнегиње Александре Павловне, супруге палатина Јозефа, а према појединим истраживањима учествовао је и у осликавању њене православне капеле у Ирми.
Ксенија Голуб представила је и друге значајне уметнике који су оставили траг у Помазу. Осврнула се на Христофора Жефаровића, једног од најзначајнијих српских барокних сликара, бакрорезаца и фрескописаца, указавши да поједине старије иконе у помашком храму упућују на могућност да потичу из његовог круга или радионице.
Посебну пажњу посветила је и зографу Теодору Симеонову Грунтовићу, пореклом из Москопоља, који се у једном уговору из 1770. године потписао као „помашки зограф”. Подаци из матичних књига потврђују да је са породицом извесно време живео у Помазу, што сведочи о значају овог места као једног од средишта српске црквене уметности у другој половини 18. века.
Један од најзанимљивијих података односио се на Арсенија Теодоровића. Као веома млад сликар, још током школовања на Бечкој академији, 1789. године израдио је иконе за певнице и епископски трон помашке цркве. Теодоровић је касније постао један од најистакнутијих српских сликара класицизма и аутор бројних иконостаса широм Карловачке митрополије.
Закључујући предавање, др Голуб је истакла да вредност помашког иконостаса не лежи само у његовој уметничкој лепоти, већ и у чињеници да су у његовом настанку учествовали неки од најзначајнијих српских зографа и сликара с краја 18. и почетка 19. века. Управо зато помашка црква представља драгоцено сведочанство развоја српске уметности и духовности у Мађарској.
После предавања уследио је разговор са публиком, током којег су посетиоци постављали питања о историји помашке цркве и очувању српске културне баштине у Мађарској.
М. С.