Имам 58 година и не сећам се периода када је јавни сервис у Мађарској заиста био политички избалансиран и независан у оном смислу како то дефинишу европски стандарди јавног информисања.

Моје прво радно место било је у Мађарској телевизији, где сам пет година уређивао и водио емисију „Српски екран”. Било је то време после пада комунизма, када смо још, помало наивно, веровали да ће демократија сама по себи створити независне медије.

У социјалистичкој Мађарској, пре 1990. године, о независности јавног сервиса није било ни говора. Државни радио и телевизија били су део једнопартијског система и функционисали су у оквирима које је постављала Мађарска социјалистичка радничка партија. После првих слободних избора створени су услови за слободније новинарство, али политичке и идеолошке борбе око јавног сервиса никада нису престале. Деведесете године обележили су такозвани „медијски ратови”, сукоби различитих политичких страна око тога ко контролише телевизију и радио. Новинари су понекад били веома критични према актуелној власти, али се и тада постављало питање да ли је реч о професионалној независности или о пристрасном, идеолошки обојеном анимозитету.

Последњих шеснаест година, за време владавине Фидеса и Виктора Орбана, наш јавни сервис је, према оценама бројних домаћих критичара и међународних организација, постао један од највидљивијих примера политичког утицаја на јавно информисање. Владајућа странка је одбацивала критике, тврдећи да је само успостављена равнотежа после дуге доминације либерално-левичарских медија.

Данас, од нове мађарске владе поново слушамо обећања да ће јавни сервис бити „враћен грађанима”. Међутим, прве мере новог руководства више личе на демонтажу старог система: смењују се руководиоци, одлазе новинари који су годинама били заштитна лица претходног периода.

Порука на затамњеном екрану, у којој се гледаоцима упућује извињење због тога што су „годинама били обмањивани”, има више политички карактер. Најлакше је тврдити да претходно руководство није било објективно и професионално. Много је теже направити систем који ће бити заиста независан, и ограничити и сопствену политичку страну. Питање је, дакле, да ли ће нови јавни сервис бити критичан према новој влади. Ту почиње стварна независност.

Постоје релативно јасни критеријуми по којима се то може мерити: да ли све релевантне политичке снаге добијају простор, да ли се информације раздвајају од коментара, да ли се уредници бирају по професионалним или политичким критеријумима, да ли новинари могу да постављају непријатна питања представницима власти без страха од последица.

Независно новинарство данас је у глобалној кризи. У ауторитарним системима медије контролише држава. У демократским земљама утицај често долази преко власника медија и дигиталних платформи, односно економских интересних група.

И на крају: ни независност сама по себи није довољна. Медиј може бити независан, али површан, слободан, али неодговоран. Ипак, идеја јавног сервиса није изгубила смисао. Управо у времену информационог хаоса потребан је медиј чији циљ није идеолошко-политичка индоктринација, него информисање грађана. Да ли ће Мађарска после више деценија покушаја успети да створи такав јавни сервис, видећемо тек онда када прође садашња фаза обрачуна и почне много тежи посао - изградња институције.

Милан Степанов