Одлука групе од осам држава чланица Европске уније да не подржи отварање Кластера 3 у приступним преговорима са Србијом представља један од најозбиљнијих политичких сигнала Брисела Београду у последњих неколико година.

Иако је Европска комисија проценила да је Србија испунила техничке услове за отварање новог кластера и препоручила наставак преговора, консензус међу државама чланицама није постигнут, што је поново показало да је процес проширења пре свега политички, а тек потом технички.

На први поглед може се закључити да је Србија данас даље од чланства него што је била пре неколико година. Међутим, та оцена захтева нешто прецизнију анализу. Формално гледано, статус кандидата није промењен, преговарачки процес није прекинут, а Европска комисија и даље сматра да постоји основ за наставак интеграција. Али политичко поверење, које је у процесу приступања једнако важно као и испуњавање критеријума, очигледно је ослабило.

Посебну тежину има чињеница да блокаду нису иницирале једна или две државе, већ група од осам чланица – Холандија, Белгија, Шведска, Финска, Естонија, Литванија, Бугарска и Хрватска. Према дипломатским изворима, њихове примедбе концентрисане су око два питања: стања владавине права у Србији и недовољног усклађивања са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније, пре свега због одбијања Србије да уведе санкције Русији.

Иако Европска комисија сматра да је у претходном периоду остварен известан напредак – од измена изборног законодавства, рада на медијским законима и одређеног приближавања визној и спољној политици Уније – поједине државе чланице процењују да су ти кораци недовољни или да њихова примена није убедљива у пракси.

Последњих година приступни процес Србије све мање зависи од затварања појединачних поглавља, а све више од ширег геополитичког контекста. После руске инвазије на Украјину, Европска унија значајно је пооштрила критеријуме када је реч о усклађивању кандидата са заједничком спољном политиком. Док већина кандидата у великој мери следи европску санкциону политику, Србија је задржала специфичан приступ, настојећи да истовремено одржи односе и са Бриселом и са Москвом.

Други важан разлог односи се на владавину права. Европске институције већ годинама у својим извештајима указују на потребу јачања независности правосуђа, борбе против корупције, слободе медија и унапређења изборних услова. Иако је било законодавних промена, део држава чланица сматра да практични резултати нису довољно видљиви да би оправдали нови корак у приступном процесу.

Политичке последице овакве одлуке су значајне. Пре свега, додатно је ослабљена веродостојност европског пута Србије у очима дела домаће јавности. Истовремено, власт настоји да истакне да је Европска комисија дала позитивну препоруку и да је застој последица политичких одлука појединих држава, а не формалног неиспуњавања услова. Са друге стране, критичари власти виде овај развој догађаја као доказ да реформе нису довољне и да Србија постепено губи позицију најнапреднијег кандидата у региону.

Економске последице у кратком року нису драматичне. Србија остаје корисник претприступних фондова Европске уније, а европске компаније настављају да буду највећи инвеститори и спољнотрговински партнери земље. Ипак, дуготрајан застој може постепено умањити инвестициону предвидљивост и створити утисак да се процес европских интеграција налази у стању трајне неизвесности, процењују аналитичари.

Д. Ј.