Постоје догађаји који су много више од црквеног празника. За многе Србе у Мађарској Петровдански сабор у манастиру Грабовац управо је један од њих – дан када се, без обзира на то где живе, поново окупљају у једној од својих најстаријих светиња, сусрећу родбину и пријатеље, упознају нове генерације и потврђују припадност заједници која већ вековима чува свој идентитет. Зато се Грабовац с правом сматра највећим и најзначајнијим верским окупљањем Срба у Мађарској.
Тако је било и у недељу, 12. јула, када је манастирски сабор поново испунио идилични простор око старе цркве молитвом, песмом и разговором. Верници, свештенство, монаштво и бројни поклоници из Мађарске, Србије, Хрватске, Републике Српске и других земаља окупили су се да прославе празник Светих славних и свехвалних апостола Петра и Павла и наставе традицију која у Грабовцу траје вековима.
Свету архијерејску литургију, по благослову митрополита будимског г. Лукијана, служио је Његово преосвештенство умировљени епископ средњоевропски г. Константин, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва Епархије будимске. О прочитаном јеванђељском одломку и духовном значају празника беседу је одржао протојереј Далибор Миленковић, док су литургијско славље својим појањем улепшали гостујући појци из Београда и полазници овогодишњег Веронаучног кампа Епархије будимске.
По завршетку Свете литургије уследила је свечана литија око храма, са читањем јеванђељских одломака и поменом свим ктиторима, свештенослужитељима и монасима који су током векова стварали и чували ову светињу. Потом је у храму обављен чин резања славског колача.
Овогодишњи кум славе био је Ристо Стојановић из Србије, док је кумство за наредни Петровдан преузело Културно-уметничко друштво „Опанке” из Помаза. У име друштва део славског колача примила је руководилац ансамбла Аница Шошић Крунић, чиме је симболично потврђено кумство за наредну годину.
Грабовачки летопис – записи о настанку манастира
Најзначајнији писани извор за проучавање историје манастира Грабовца представља Грабовачки летопис, један од најстаријих сачуваних српских манастирских летописа. Према самом тексту, почео је да се води 1593. године, свега неколико година после оснивања манастира, а његов први аутор био је игуман Пајсије, оснивач грабовачког братства.
Летопис није само хроника манастирског живота, већ и сведочанство о историјским околностима које су довеле до настанка ове светиње. У њему се описује како су монаси из далматинског манастира Драговића, бежећи од глади и турских освајања, 1585. године дошли у јужну Угарску, где су их већ насељени Срби позвали да оснују нови духовни центар. По доласку затекли су остатке старијег храма на оближњем брду, али су, због његовог стања и недостатка средстава, одлучили да недалеко од тих рушевина подигну нову цркву и манастир.
Посебну вредност летопису даје чињеница да је написан из перспективе непосредног учесника ових догађаја. Пајсије је желео да будућим поколењима остави сведочанство о страдању, сеобама и духовном подвигу братства, али и да објасни како је манастир настао и уз чију помоћ је опстао. У својим записима почетке Грабовца смешта у шири историјски оквир, повезујући судбину манастира са падом српске средњовековне државе, Косовском битком и османским освајањима, која су изазвала велике сеобе српског народа.
Из летописа се сазнаје и да је братство већ у првим годинама изградило келије, уредило манастирско имање и постепено набављало богослужбене књиге и драгоцене црквене предмете. Записи сведоче и о снажним везама Грабовца са другим православним манастирима, па се помиње и повратак монаха Герасима из Русије, одакле је донео богослужбене књиге, одежде и друге црквене драгоцености.
Поред историјских података, Грабовачки летопис има и велику духовну и културну вредност. Он показује да су његови писци били свесни значаја очувања памћења, настојећи да сачувају причу о настанку манастира за будуће генерације. Управо зато овај рукопис и данас представља једно од најдрагоценијих сведочанстава о прошлости манастира Грабовца и историји Срба у јужној Угарској.
После богослужења празнично расположење преселило се у пространу манастирску порту. Наступ КУД-а „Опанке” из Помаза и оркестра Радована Марића брзо је окупио бројне госте у великом народном колу, а потом је уследила традиционална трпеза љубави. То је један од оних делова сабора које баш волим, и који Грабовац чини посебним. За заједничким столом нестају раздаљине између градова и држава, настављају се разговори започети после литургије, обнављају стара познанства и склапају нова. За многе породице то је прилика да се, бар једном годишње, окупе на месту које већ генерацијама доживљавају као своју духовну кућу.
И ја сам искоритио те најлепше тренутке саборовања да поразговарам са својим старим знанцима из Деске, Медине, Чипа, Ерда, Пантелије и бројних других српских насеља у Мађарској.
Посебну вредност овогодишњем сабору дало је предавање историчарке уметности др Ксеније Голуб, која је у 14 часова заинтересованим верницима представила богату прошлост манастира. Говорила је о околностима његовог оснивања, о старој цркви која се некада налазила на брду изнад данашњег храма и о чувеном Грабовачком летопису, једном од најзначајнијих историјских извора за проучавање живота српске монашке заједнице у Мађарској (види уоквирени текст).
У другом делу предавања, одржаном у самом храму, др Голуб је пажњу посветила уметничком благу манастира. Представила је иконостас новосадског сликара Василија Остојића, зидне декорације и фреске Андреја Шалтиста, сликара за кога се претпоставља да је био украјинског порекла, као и неке од вредних богослужбених предмета који сведоче о богатој историји и уметничком значају ове светиње.
Ксенија Голуб је у свом излагању подсетила да данас, поред Грабовца, и оживљени манастир Српски Ковин постепено обнавља своју монашку традицију и све више постаје место духовног окупљања верника. Ипак, Грабовац, као наш најстарији манастир, захваљујући вековном континуитету и Петровданском сабору, и даље заузима посебно место у колективном памћењу Срба у Мађарској. За многе је то дан када се најбоље осети да, иако малобројна, наша српска заједница и даље живи, памти и чува своје духовне корене.
Овогодишњем сабору присуствовали су и бројни представници државних институција и јавног живота Србије и Мађарске, међу којима помоћник министра спољних послова Републике Србије Жељко Јовић, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимир Кокановић, директор Фонда за избегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону Александар Ђедовац, амбасадор Републике Србије у Босни и Херцеговини Иван Тодоров, министар саветник у Амбасади Републике Србије у Мађарској Александар Фаркаш, као и бројни представници културног и друштвеног живота.
И овогодишњи Петровдан у Грабовцу потврдио је да ова древна светиња није само драгоцени споменик прошлости, већ живо духовно средиште српског народа у Мађарској – место где се вера, историја, култура и заједништво већ вековима преплићу и преносе са генерације на генерацију.
Милан Степанов