Пре него што је у Будимпешти званично подигнута српска застава и отворена врата првог дипломатског представништва, Србија је у мађарској престоници већ имала своје интересе и људе. Историја српске дипломатије у Будимпешти зато не почиње именовањем првог амбасадора, већ много раније, у време када су се државни интереси тек обликовали.
Континуитет дипломатских односа Србије и Мађарске, у формално-правном смислу, започиње након Првог светског рата, када су распадом Аустроугарске монархије створени услови за успостављање непосредних односа између две суверене државе. Тај тренутак представља почетак институционализованих билатералних односа, али не и почетак политичких, економских и друштвених веза које су се између Србије и угарског дела Хабзбуршке монархије развијале током претходних векова. Разумевање улоге српског дипломатског представништва у Будимпешти током XX века захтева сагледавање историјског контекста у којем су се српски државни интереси у Угарској формирали много пре успостављања званичних дипломатских односа.
МРЕЖА ИНСТИТУЦИЈАЛНИХ И ЛИЧНИХ ВЕЗА
Почетке српског дипломатског присуства у Будимпешти није могуће везивати искључиво за оснивање посланства након Првог светског рата. Његови темељи постављени су знатно раније, кроз деловање конзуларних представништава, трговачких мисија, српских привредника и интелектуалаца, који су постепено изградили мрежу институционалних и личних веза између Србије и угарске престонице. Те везе представљале су основу на којој је касније изграђена званична дипломатска мрежа. Пре успостављања дипломатског представништва Србија је у Будимпешти већ располагала развијеним системом политичких, економских и друштвених интереса, као и појединцима који су те интересе заступали.
Закључењем Аустро-угарске нагодбе 1867. године успостављена је Двојна монархија, сложена државна заједница у којој су Аустрија и Угарска располагале сопственим парламентима, владама и широким степеном унутрашње аутономије. Истовремено, питања спољне политике, војске и заједничких финансија остала су у надлежности заједничких царско-краљевских институција. У међународноправном смислу постојао је један државни субјект – Аустроугарска монархија. Из тог разлога Кнежевина Србија, а потом и Краљевина Србија, нису могле да успоставе дипломатске односе са Угарском као посебним субјектом међународног права. Српски дипломатски представници били су акредитовани при царском двору у Бечу, где су се доносиле одлуке које су одређивале спољну политику читаве Монархије.
Иако није била самосталан субјект међународног права, Угарска је за Србију имала изузетан политички, привредни и национални значај. Током друге половине XIX века Будимпешта се развила у један од водећих политичких, привредних и културних центара средње Европе. После уједињења Будима, Пеште и Старог Будима 1873. године, град је постао престоница угарског дела Монархије и симбол њене модернизације, економског развоја и политичких амбиција. Док је Беч задржао улогу седишта владара и заједничких министарстава, Будимпешта је постала центар у којем су се обликовале унутрашња политика, законодавство, економски развој и национална политика Угарске.
Ове околности биле су од непосредног значаја за Србију. На простору Бачке, Баната, Барање и Срема живело је бројно српско становништво чији су политички, просветни, црквени и културни живот били непосредно повезани са институцијама угарске престонице. Одлуке угарске владе утицале су на положај српске заједнице, деловање Српске православне цркве, организацију школства, рад штампе и функционисање националних установа.
НОСИОЦИ НОВИХ ИДЕЈА
Историја српског дипломатског присуства у Будимпешти неодвојива је од историје српске заједнице у Будиму и Пешти, чије присуство претходи настанку модерне српске државе. После Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем крајем XVII века, велики број српских породица населио се у јужним областима Хабзбуршке монархије. Део тог становништва током XVIII века преселио се у веће градове дуж Дунава, међу којима су Будим и Пешта заузимали истакнуто место. Захваљујући повољном географском положају, развијеним трговачким везама и повластицама које су поједини српски трговци добијали од бечког двора, у овим градовима формирала се имућна и утицајна српска грађанска класа. Њено деловање оставило је значајан траг у привредном, културном и јавном животу Угарске, а истовремено створило трајну друштвену основу на којој су се у XIX веку развијали политички, економски и институционални интереси Србије према Будимпешти. Српски трговци нису били само посредници у промету робе између Балкана и средње Европе. Они су били носиоци нових идеја, оснивачи школа, црквених општина, задужбина и добротворних друштава. Управо у Пешти стасала је генерација српских интелектуалаца која ће у XIX веку одиграти кључну улогу у обликовању модерне српске културе.
Поред политичког значаја, Будимпешта је представљала једно од кључних привредних средишта са којима је Србија била повезана. После стицања независности на Берлинском конгресу 1878. године, Србија је настојала да убрза економски развој, изградњу железничке инфраструктуре и ширење спољне трговине. Угарска је у том процесу представљала једног од најзначајнијих економских партнера. Значајан део српског извоза, пре свега стоке, житарица, шљива и других пољопривредних производа, пласиран је преко угарских тржишта и железничких чворишта, док су индустријски производи, машине, банкарски капитал и техничка знања из Монархије у Србију пристизали управо преко Будимпеште.
Развој оваквих политичких и привредних односа условио је потребу за успостављањем сталног институционалног присуства Србије у угарском делу Монархије. Иако то присуство није имало дипломатски карактер, оно је представљало важан инструмент заштите државних интереса. Та улога поверена је конзуларној служби.
За разлику од дипломатских представника, чија је основна функција било представљање државе пред страном владом, конзули су обављали широк спектар послова од непосредног значаја за државу и њене држављане. Њихове надлежности обухватале су издавање исправа, заштиту интереса трговаца, посредовање у привредним споровима, вођење евиденције о држављанима и пружање конзуларне помоћи. Истовремено, конзули су редовно прикупљали политичке, економске и друштвене информације и достављали извештаје влади у Београду. Током XIX века разлика између конзуларне и дипломатске службе није била строго разграничена, па су конзули често истовремено обављали функције економских извештача, политичких посматрача и поверљивих представника државе.
(Наставак у следећем броју)
Драган Јаковљевић