Друштвене мреже су омогућиле да једна објава за неколико минута стигне до великог броја људи. То је донело бројне предности, али и опасност да се лажне информације шире брже него што их је могуће проверити. Због тога све више држава, укључујући и Мађарску и Србију, уводи или пооштрава прописе којима се кажњава ширење неистинитих вести које могу да изазову панику, угрозе јавну безбедност или грубо вређају неку личност.
Законодавства и Србије и Мађарске предвиђају санкције за кривична изазивања панике, угрожавање јавне безбедности или грубог вређања личности, али се она разликују по начину на који су дефинисана и по висини запрећених казни. У Србији је ова област регулисана чланом 343. Кривичног законика. Према тој одредби, кривично дело чини онај ко изношењем или преношењем лажних вести или тврдњи изазове панику, теже нарушавање јавног реда и мира или значајно омете спровођење одлука и мера државних органа или организација које врше јавна овлашћења. За то је прописана казна затвора од три месеца до три године, као и новчана казна.
Међутим, није свака нетачна информација аутоматски кривично дело. Закон захтева да лажна вест произведе озбиљне последице. Управо зато се ова одредба у судској пракси примењује релативно ретко, јер тужилаштво мора да докаже не само да је информација била неистинита, већ и да је управо она довела до панике или озбиљног нарушавања јавног реда.
Слично решење постоји и у Мађарској, где Кривични законик у члану 337. прописује кривично дело познато као „ширење узнемирујућих вести” (rémhírterjesztés). За основни облик дела запрећена је казна затвора до три године. Међутим, током пандемије ковида 19 Мађарска је изменила закон и увела посебан, строжи облик овог кривичног дела. Према тим изменама, ко током посебног правног режима јавно износи неистините чињенице или искривљује истините информације на начин који може да омете мере државних органа, може бити кажњен затвором од једне до пет година. Управо је ова измена изазвала бројне расправе, не само у Мађарској, већ и широм Европе.
На први поглед чини се да су закони две државе скоро исти, али постоји једна важна разлика. Српски закон нагласак ставља на последицу. Потребно је доказати да је ширење лажне вести заиста изазвало панику, озбиљно нарушило јавни ред или значајно ометало рад државних органа.
САДРЖАЈИ ЛАЖНИХ ПРОФИЛА
Отварање налога на Фејсбуку под измишљеним именом, само по себи у Мађарској није кривично дело. Међутим, ако се такав профил користи за вређање, клеветање, узнемиравање или лажно представљање друге особе, његов власник може да одговара према више законских одредаба. Према речима правника, у зависности од околности, суд може изрећи новчану казну, условну осуду или казну затвора, нарочито ако су увреде праћене ширењем неистинитих тврдњи које наносе озбиљну штету угледу оштећеног.
Подсећа се да анонимност на интернету није апсолутна, јер је по налогу суда или тужилаштва могуће утврдити ко стоји иза профила, па се тако починиоци често идентификују на основу ИП адреса, података које чувају платформе и трагова остављених током коришћења налога.
У ери друштвених мрежа, процењује се да ће законодавци све чешће бити суочени са питањем како заштитити друштво од опасних дезинформација, а да се при том не угрози слобода говора, једно од основних демократских права.
Мађарски закон је нешто шири, па у одређеним случајевима није неопходно да је штета већ настала. Довољно је да је лажна информација била подобна да изазове узнемирење већег броја људи или да угрози ефикасност мера које предузимају надлежни органи. Због такве формулације део стручне јавности сматра да мађарски закон оставља већи простор за различита тумачења, док други истичу да је управо такво решење неопходно како би држава могла благовремено да реагује у кризним ситуацијама.
Пандемија ковида 19 показала је колико лажне вести могу бити опасне. Током тих година интернетом су се шириле тврдње о непостојећим лековима, лажним забранама кретања, затварању градова, несташицама хране и бројне друге дезинформације. Због тога су многе државе пооштриле контролу ширења опасних неистина, али је истовремено отворено питање где престаје борба против дезинформација, а где почиње угрожавање слободе говора.
Мађарска је због измена закона била предмет критика дела међународне јавности. Представник ОЕБС-а за слободу медија упозорио је да државе имају право да спречавају опасне дезинформације, али да кривичне санкције морају бити прецизно дефинисане како не би довеле до аутоцензуре новинара и грађана. Сличне оцене стизале су и од појединих институција Европске уније и Савета Европе, које су наглашавале да се закони против лажних вести не смеју користити за сузбијање јавне расправе или критике власти.
Мађарска влада је, с друге стране, истицала да је циљ закона искључиво спречавање намерног ширења неистина које могу угрозити животе људи и ефикасност државних мера.
Професор медијског права Андраш Колтаи указује да кривично дело ширења узнемирујућих вести није настало током пандемије, већ да у мађарском праву постоји деценијама. Према његовом тумачењу, измене из 2020. године само су прошириле примену већ постојећег кривичног дела на време посебног правног режима.
Истовремено, бројни правници подсећају да ни у Србији ни у Мађарској није довољно да је нека информација нетачна. Суд мора да утврди да је реч о чињеници, а не о мишљењу, да је она била неистинита и да је постојала свест или намера њеног ширења, као и да су испуњени сви услови које прописује закон.
У пракси то значи да велики број пријава не завршава осуђујућим пресудама. У Мађарској је после измена закона покренуто више поступака током пандемије, али су многи окончани без подизања оптужнице, јер није било довољно доказа да су испуњени законски услови.
Европска конвенција о људским правима гарантује слободу изражавања, али дозвољава њено ограничење када је то неопходно ради заштите јавне безбедности, здравља или права других. Европски суд за људска права у својој пракси наглашава да слобода изражавања штити и ставове који могу да шокирају, узнемире или увреде. Ипак, та заштита није апсолутна. Намерно ширење неистинитих чињеница које могу изазвати озбиљну штету по друштво може бити предмет кривичноправне санкције ако је такво ограничење прописано законом и неопходно у демократском друштву.
Зато правници истичу да је најважније да закон буде прецизан, а његова примена рестриктивна. Само тако могу се истовремено заштитити јавни интерес и право грађана на слободно изражавање.
Иако се о мађарском закону често води политичка расправа, правно гледано обе државе полазе од истог циља – да спрече свесно ширење неистинитих информација које могу угрозити јавност. Разлика је у томе што Србија тежиште ставља на доказивање настале последице, док Мађарска у појединим случајевима санкционише већ и понашање које је способно да изазове озбиљне последице.
Србија за основни облик дела предвиђа казну затвора од три месеца до три године и новчану казну. Мађарска прописује затвор до три године, док је за дело учињено током посебног правног режима запрећена казна од једне до пет година.
Д. Ј.