Лако је сачувати прошлост. Она је већ створена, записана у књигама, уклесана у споменике, осликана на зидовима наших цркава и сачувана у породичним причама. Можемо обнављати старе зграде, неговати сећање на велике претке и поносити се оним што смо некада били. Много је теже сачувати будућност.

Постоје народи чија се историја пише у сопственој држави, где се језик, култура и идентитет преносе готово природно, као део свакодневног живота. Постоје, међутим, и заједнице као што је наша српска у Мађарској, које су научиле да трају окружене другим језиком и културом, далеко од матице, често малобројне, али довољно снажне да вековима сачувају свест о томе ко су. Такве заједнице увек прати исто питање: колико дуго можемо да опстанемо?

Наше присуство на овим просторима није последица јучерашњих миграција. Корени српског живота северно од данашње границе Србије досежу дубоко у средњи век, до времена после Косовске битке, деспота Стефана Лазаревића и каснијих великих сеоба које су обликовале читав простор Потисја и Подунавља. Вековима су Срби овде градили цркве, школе, трговачке центре, остављали трагове у култури градова и села и били активан део историје земље у којој живе.

Српска заједница у Мађарској, међутим, више није бројна као некада. Многа стара српска насеља остала су без српског језика на улицама, породице се мешају, модерни живот одводи младе у велике градове. Асимилација је постала наш свакодневни изазов. Но, погрешно би било из тога извести закључак да је то прича о нестајању. Можда је то пре прича о промени. Жива култура мора да дише, да разговара са временом у којем постоји и да проналази нове путеве до људи. Зато стратегија Срба у Мађарској у овом веку не може бити само очување прошлости, него мора бити и стварање будућности.

Први и најважнији темељ остаје образовање. Народ који изгуби језик губи најдиректнију везу са својим културним памћењем. Зато су српска забавишта, основне школе и гимназије много више од образовних установа: то су места где се стварају нове генерације које ће српски језик доживљавати не као школски предмет, већ као део сопственог живота. Отварање друге српске гимназије у Мађарској, у Сегедину, јесте порука да још постојимо, те да и малобројна заједница може имати велике циљеве. Тамо где постоји школа, постоји и будућност.

Српство у Мађарској зато не сме бити дефинисано искључиво страхом од асимилације. Заједница која се само брани, временом се умори. Потребна нам је заједница која ствара, и која је довољно сигурна у себе да буде отворена.

Историја Срба на овим просторима, уосталом, никада није била затворена прича. Срби староседеоци вековима су примали нове таласе сународника који су долазили са југа. Тако је било после средњовековних сеоба, тако је било у различитим историјским периодима, тако је и данас, када нове породице из Србије долазе у Мађарску и доносе нову енергију, жив језик и другачија искуства. Изазов будућности је повезати та два света: дубоке корене староседелаца и свежину нових генерација досељеника. Једни без других тешко могу успети. Старе заједнице дају историјску дубину и институције. „Нови” Срби доносе бројност и свакодневни говор. Заједно могу створити савремену, успешну српску заједницу.

Право питање за све нас, дакле, гласи: како створити заједницу којој ће људи, а поготово млади желети да припадају? Јер, опстају само они народи чија деца имају разлог да њихову древну причу наставе.

Милан Степанов