Иконописачка радионица у Будимпешти и ове године окупила је љубитеље вере и уметности, који су током пет дана имали прилику да се упознају са древном византијском техником иконописа или да усаврше већ стечено знање. У парохијском дому при Цркви Светог Георгија, од 29. јуна до 3. јула, шеснаесторо учесника различитих генерација и занимања стрпљиво је стварало своје иконе, негујући традицију стару вековима.

Под стручним вођством академских уметница Весне Станисављевић и Маје Вујашанин из Београда, полазници су корак по корак пролазили кроз све фазе настанка иконе, од припреме подлоге до завршних детаља. Иако су се ове године пријавиле 22 особе, на крају је учествовало њих шеснаест, што се, како истиче организатор Љубомир Алексов, показало као идеалан број.

„Када нас има двадесетак, веома је тешко да сваки учесник добије довољно пажње. Овако је атмосфера приснија, више учимо једни од других и свако има времена да добије савет и помоћ“, каже Алексов.

Ова радионица је била организована у форми колоније те су учесници заједно дружили и стварали, а током свих пет дана владала је изузетно лепа, мирна и радна атмосфера. За радним столовима стрпљиво се радило од јутра до вечери, а сваки потез четкицом пратили су савети и подршка ментора. Радионица  је и ове године окупила учеснике различитих генерација, занимања и националности. Међу полазницима су били Срби и Мађари, а први пут се придружила и једна учесница из Сједињених Америчких Држава, која је за радионицу сазнала преко пријатеља. Неки су се са византијским иконописом сусрели по први пут, док су се други поново вратили како би наставили да усавршавају своје знање.

На радионици су се окупили полазници свих узраста. Најмлађа учесница имала је 16 година, док је најстарија имала чак преко 80 година, али која је и ове године својим ентузијазмом показала да за учење никада није касно.

„То је највећа вредност колоније. Неће свако постати професионални иконописац, али ће свако научити нешто ново и створити своју икону. Можда се она никада неће поредити са делима великих мајстора, али је за онога ко ју је насликао најлепша, јер је у њу уградио део себе“, истиче Алексов.

Он подсећа да је идеја о радионици настала после вишегодишњих радионица старих заната намењених деци.

„Родитељи су нас стално питали зашто нешто слично не организујемо и за одрасле. Тако је настала иконописачка колонија, која је временом прерасла у лепу традицију. До сада је кроз њу прошло више десетина полазника, а многи нам се из године у годину враћају.“

Посебност радионице је у томе што се ради по старој византијској технологији. Иконе настају на припремљеним липовим даскама, користе се природни пигменти, а боје се мешају са јајчаном емулзијом, баш као што су то радили иконописци пре више векова.

Весна Станисављевић, академски уметник и професор у Графичкој школи на Новом Београду, објашњава да је читав поступак дуг и захтева велико стрпљење.

„Најпре се припрема подлога и преноси цртеж, затим следи позлата, а тек после тога почиње сликање. Најзахтевнији део је лице светитеља, које остављамо за последње дане рада. У византијском иконопису све се ради поступком просветљавања – од тамног ка светлом, како би лик на крају добио ону препознатљиву духовну светлост.“

Учесници су током пет дана пролазили кроз све фазе рада, од припреме подлоге, позлате и мешања пигмената, до осликавања драперија, лица и завршних детаља. Иако су многи били почетници, захваљујући свакодневном раду и сталном вођењу успели су да заврше своје прве иконе.

Академска сликарка, рестауратор и иконописац Маја Вујашанин наглашава да већина полазника први пут долази у контакт са иконописом.

„Највише ме радује што људи врло брзо схвате да иконопис није само ликовна техника. Они раду приступају са великом посвећеношћу и поштовањем. Чак и учесници који нису православне вероисповести прихватају овај начин рада са великим уважавањем.“

Она додаје да кратко време трајања радионице од учесника захтева потпуну концентрацију.

„За неколико дана постигнемо резултате за које би иначе били потребни месеци. Сви су веома посвећени и желе да искористе сваки тренутак.“

Међу овогодишњим учесницима био је и монах Нестор из Манастира Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину.

„За мене је ово драгоцено искуство. Иконопис није само уметнички рад, већ духовни пут и прилика да се човек кроз стварање приближи традицији наше Цркве. Захвалан сам што имам прилику да учим од искусних иконописаца и рестауратора из Србије“, рекао је монах Нестор.

Иконописачка радионица свечано је завршена у порти Цркве Светог Георгија у Будимпешти. Новонастале иконе освештао је јереј Зоран Остојић, који је уз молитву благословио труд свих учесника.

Након освећења, у храму се присутнима обратио отац Нестор из Манастира Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину. Он је изразио захвалност свим учесницима на труду, стрпљењу и посвећености, истичући значај неговања иконописачке традиције. Посебне речи захвалности упутио је организатору Љубомиру Алексову, академским уметницама Весни Станисављевић и Маји Вујашанин, као и Српској православној црквеној општини у Будимпешти, која је и ове године била домаћин радионице.

После свечаности сваки полазник понео је своју икону кући као успомену на пет дана посвећеног рада, учења и дружења. Међутим, њихов рад тиме није у потпуности завршен. Да би иконе добиле свој коначни изглед и трајну заштиту, потребно је да прође око шест месеци, након чега ће бити премазане завршним слојем лака.

Иконописачка радионица још једном је потврдила да је много више од ликовне радионице или колоније, она представља место сусрета уметности, духовности, традиције и заједништва, где се древно византијско наслеђе преноси на нове генерације. За пет дана заједничког рада настала су дела која ће своје место пронаћи у породичним домовима, али је још важније што су учесници понели ново знање, драгоцено искуство и успомену на дане испуњене стрпљењем, стваралаштвом и заједништвом.

Жаклина Богдановић