Лице Зорке Томашевић многи наши читаоци можда не би препознали на улици, али њено име свакако памте, као и бројне генерације телевизијских гледалаца. Деценијама смо на крају филмова и серија слушали препознатљиву реченицу: „Режисер синхронизације: Зорка Томашевић”.

Госпођо Томашевић, многим гледаоцима је у сећању посебно остао онај лепи мушки глас који је Ваше име изговарао на шпици. Ко су били ти људи чије смо гласове слушали и како сте ушли у тај свет?

- Каријеру сам започела још 1970. године у студију „Панонија филм”. Прошла сам кроз све степенице – била сам асистент продукције, затим организатор производње, па тек након студија режије и синхронизацијски редитељ. Што се тиче тих гласова са шпице, они који су изговарали моје име нису били глумци, већ радијски спикери. Читав тај репертоар долазио је са радија. Увек смо позивали онога чији је глас највише одговарао тону конкретног филма. Дешавало се и да се неки спикери или глумци посебно зближе са одређеном екипом, па постану својеврсни звучни заштитни знак тог тима. Ја сам, рецимо, за цртане филмове волела да зовем Марију Г. Мезеи. Имала је неописиво благ и сладак глас, деца су је обожавала. За криминалистичке приче често сам бирала Жужу Кертес, а за научне филмове Агнеш Вадас. Ипак, за већину филмова били су потребни мушки гласови – ратни филмови, бројне источнонемачке производне драме, бугарске историјске приче… Било је ту и добрих и лоших остварења.

Да ли сте Ви доносили коначну одлуку о подели улога или је то био заједнички посао читавог тима? И који су, осим саме боје гласа, били критеријуми?

- Коначну одлуку сам увек доносила ја. Прихватала сам сугестије за одређене типове улога, али задња реч је била моја. Осим саме боје гласа, пресудни су били темперамент, карактер и целокупна појава коју је тај глас носио. Наравно, гледао се и узраст. Глумци су старили, па није било могуће увек користити исте људе за исте ликове. Са чувеним Ласлом Бодрогијем сам чак имала и један занимљив договор. У филму „Палчић”, који је некада давно режирао Молдовањи, он је позајмио глас главном јунаку. Касније, када је филм поново откупљен, Бодроги је у међувремену остарио и играо је једног од разбојника. Договорили смо се да, када телевизија једног дана поново откупи филм, он синхронизује старог Џонатана. Нажалост, телевизија га никада касније није уврстила у програм.

Припадате генерацији која је створила оно што многи данас називају „златним добом мађарске синхронизације”. Шта је ту генерацију издвајало од каснијих? Претпостављам да синхронизација није само пуко превођење текста, већ много комплекснији процес.

- Управо тако. Није довољно само пренети значење. Текст мора савршено да прати покрете усана, нагласке и гестове глумца на екрану. Ако се у кадру јасно види да лик изговара неко конкретно име или оштру реч, трудили смо се да се она чује баш на том месту и са тим сугласницима. То је оно што касније чини уверљивим све што следи. За те послове смо ангажовали изузетне драматурге. Тако смо их звали, јер је синхронизација уметност преобликовања, а не обичан превод. Преводилац ради слободно, а ми смо били ограничени бројним правилима и морали смо да стварамо „везаних руку”.

Како је изгледао тај процес на релацији превод–драматургија? Поготово за језике које нисте сами говорили?

- Ја сам углавном добијала такозвани „сирови превод”, јер наравно не говорим све језике света. Радила сам код куће и данске и турске филмове. Имали смо сараднике који су правили дослован, сиров превод, а онда смо ми од тога стварали текст за синхронизацију. Истини за вољу, прави драматург је морао у душу да познаје језик. Али било је и феноменалних изузетака. Сигурно се сећаш др Лајоша Харшинга. Човек је имао професорску диплому, али и лиценцу фудбалског судије! Њему су редовно давали филмове Питера Селерса, иако није савршено говорио француски. Добио би дослован превод, а онда је из своје главе осмишљавао незаборавне, духовите језичке игре и досетке. Исто је радио и за филмове Луја де Финеса. Имао је ту посебну разиграност и таленат. Све се прилагођавало филму и његовом духу.

---

НАЈЛЕПШИ И НАЈТЕЖИ ЗАДАЦИ

Који су Вам филмови, серије или улоге били највећи професионални изазов? Постоји ли нешто на шта сте посебно поносни, а са друге стране, неки филм који је радио неко други, а Ви сте помислили: „Ех, што ово нисам ја радила”?

- Мислим да сам урадила много добрих синхронизација које су и моје колеге признавале као веома успеле. Изузетно сам волела серију „Живот на северу” (енгл. Northern Exposure), смештену на Аљасци. Окупила се одлична глумачка екипа, волели смо се и било је заиста пријатно радити. Озбиљан посао била је и серија „Ургентни центар” (енгл. ER скраћено од Emergency Room), од које сам изрежирала прве четири сезоне. Радила сам и култне хороре „Истеривач ђавола” 1 и 2.

Ипак, филм „Ко је сместио Зеки Роџеру” памтим као један од најтежих послова у каријери, због уклапања анимације и живих глумаца. Страшно тежак је био и „Полицајац из вртића” са Арнолдом Шварценегером, јер сам у студију имала четрдесеторо мале деце! Мислила сам да ћу полудети. Мој шеф продукције је тада буквално изводио децу из студија, па су они „жабљим ходом” пролазили кроз ходнике и уз степенице да би се изморили. Када би се вратили, ја бих изабрала дете које ми је у том тренутку било потребно за реплику, а он би остале поново одвео да их некако заокупи. То је био огроман заједнички напор, али филм је испао сјајно и људи га и данас воле.

Што се тиче туђих филмова које сам желела... То је дефинитивно „Екскалибур”. Нажалост, нисам га ја радила, већ моја колегиница Кати Бурши. То је велики, моћан филм и сваки пут када се приказивао на телевизији, седела сам закована за екран.

---

Радили сте са највећим именима мађарског глумишта. Како је изгледало радити са „тешким” карактерима? Да ли је било анегдота?

- Са скоро свима сам волела да радим. Са људима који су били компликовани било је тешко, па их нисам често ни позивала, осим ако су били апсолутно најбољи избор за улогу. Тада бисмо се некако прилагодили једни другима. Ево анегдоте са легендарним Ђерђом Кездијем. Обожавала сам његов глас и била сам спремна све да издржим само да он ради на једном омладинском филму. Међутим, он тада није баш најбоље владао техником синхронизације, па је неке реплике морао да понавља небројено пута. Због тога је постајао све нервознији, а у студију је владала тензија. Једном ме је током снимања погледао право у очи и питао: „Зашто ми одмах ниси рекла да није добро?” Одговорила сам му искрено: „Зато што нисам смела.” Након тога смо пробили лед и касније одлично сарађивали.

Радили сте са највећим именима мађарског глумишта. Како је изгледало радити са „тешким” карактерима? Да ли је било анегдота?

- Са скоро свима сам волела да радим. Са људима који су били компликовани било је тешко, па их нисам често ни позивала, осим ако су били апсолутно најбољи избор за улогу. Тада бисмо се некако прилагодили једни другима. Ево анегдоте са легендарним Ђерђом Кездијем. Обожавала сам његов глас и била сам спремна све да издржим само да он ради на једном омладинском филму. Међутим, он тада није баш најбоље владао техником синхронизације, па је неке реплике морао да понавља небројено пута. Због тога је постајао све нервознији, а у студију је владала тензија. Једном ме је током снимања погледао право у очи и питао: „Зашто ми одмах ниси рекла да није добро?” Одговорила сам му искрено: „Зато што нисам смела.” Након тога смо пробили лед и касније одлично сарађивали.

Поменули сте и култне Флинтстонове (Породица Кременко), који су у Мађарској имали легендарни статус, због генијалног препева у стиху Јожефа Ромхањија?

- Да, режију синхрона је првобитно радио Јожеф Молдовањи. Ја сам на последњих дванаест епизода оригиналне серије радила само као организатор производње. Тада су ме замало отпустили! Чувена глумица Ирен Пшота ме је преварила – обећала је да ће доћи на снимање, а није се појавила. Студио је стајао празан, сати су пролазили, све је било ужасно и ја претрнула од страха да ће ме избацити из Паноније. Срећом, преживела сам. Много касније, мислим већ 2010-их година, снимљено је још неколико нових епизода. Посао је већ био започет, а телевизија ТV2 је инсистирала да гласови остану исти. Морали смо да направимо делимично нову поделу, јер неких глумаца више није било. Уместо Чакањија дошао је Јанош Пап, Анико Фир је била Вилма... Габор Штерн, мој ученик драматург, написао је тако генијалан текст у стиху да је звучао као да га је писао сам Ромхањи. Толико је одговарао слици, покрету и емоцији да сам му само рекла: „Добро је, Габоре, снимамо.”

---

СВОЈЕ УМЕЋЕ ПРЕНОСИЛА НА МЛАДЕ

Зорка Томашевић рођена је 12. јануара 1949. године у Помазу. Своју професионалну каријеру започела је 1970. године у чувеном студију Панонија филм, где је прошла готово све послове у производњи синхронизације – од администратора и координатора глумаца до руководиоца снимања. Након студија режије на Академији за позориште и филм у Будимпешти, посветила се синхроној режији, по којој је постала препознатљива широм Мађарске. Током више од пет деценија рада режирала је синхронизацију за више хиљада филмова и серија, међу којима су и светски познати наслови као што су Осми путник – Смрт, Ко је сместио Зеки Роџеру, Никита и популарне телевизијске серије Ургентни центар и Звонили сте, милорде. Њено име постало је препознатљиво генерацијама гледалаца захваљујући одјавним шпицама у којима се редовно појављивао натпис „Режисер синхронизације: Томашевић Зорка”. Поред рада у студијима, бавила се и педагошким радом на неколико универзитета.

---

Рођени сте у Помазу, у породици српског порекла. Када затворите очи и вратите се у детињство, каква су Ваша сећања на Помаз и тамошњу српску заједницу? Који су обичаји и слике оставили најјачи утисак на Вас?

- Немам класично заједничко искуство из самог детињства, јер ми заправо нисмо живели стално у Помазу – тамо сам само рођена. Стално смо мењали адресе... Зато ту заједницу нисам доживљавала као своју свакодневицу и нисам се као дете много дружила са српском децом. Али мој отац, који је био помашки Србин, често ме је водио са собом када је обилазио старе пријатеље. Ја бих седела у ћошку и слушала шта причају. Тада их нисам ништа разумела, али изгледа да је то остало у подсвести, јер данас ипак разумем доста тога – углавном те сеоске, свакодневне теме. Српску заједницу сам истински доживљавала током великих заједничких окупљања. Посебно издвајам Ружичало (Духовски понедељак), празник који и данас много волим. Прелепо је бити тамо заједно са родитељима, данас нажалост поред њихових гробова. Некада су тамо долазили драги, старији људи, седели заједно, разговарали, моја мајка је причала са њима... Данас су то већ неки нови старији људи. Полако смо и ми дошли у те године да будемо „ти старији”. Али све нас је мање.

Да ли су се унутар уже породице ипак сачували православни празници и обичаји?

- Наравно, апсолутно. Моја сестра и даље редовно слави српски Божић, а њена деца се тога држе по сваку цену. Обожавају све обичаје, поготово уношење сламе под сто за Бадње вече. Имам и једну дивну слику из најранијег детињства везану за Ускрс. Нисам још ни у школу ишла. Једна старија комшиница ме узела за руку и повела до цркве: „Хајде, дете, идемо, добићемо кифлу.” За мене је било огромно и прелепо изненађење када у порти нисмо добили обичну кифлу, него слатки мињон! То ми је тада, као малој девојчици, било нешто најлепше на свету.

Када повежемо Вашу редитељску каријеру и Ваше порекло, да ли су се икада укрстили ти путеви? Јесте ли икада синхронизовали неки филм или серију са наших простора на мађарски језик?

- Хвала Богу, јесам! Била је то једна породична серија од тринаест епизода, изузетно популарна. Главни јунак је био полицијски инспектор, отац који је имао четири бивше жене и петоро деце са њима, Полицајац са Петловог брда. Текст за ту серију су заједно преводили мој отац и моја сестра. Занимљиво је да је најмлађа глумица која је играла једну од жена у тој серији, Бранка Катић, једном приликом боравила у Мађарској, мислим у селу Ловра. Среле смо се и ја сам јој рекла да се ми заправо веома добро „познајемо”. Толико се смејала када је чула да сам ја режирала мађарског Полицајца са Петловог брда, поред свих оних великих светских филмова које је касније снимила у каријери. Била је изузетно драга и непосредна жена.

Разговор водио Милан Степанов