Пријатељство је једно од најтежих људских искушења. Лако је волети и подржавати човека док пати, јер смо сигурни да његова несрећа не угрожава нашу срећу. Али како се обрадовати без задршке и поређења када пријатељу крене боље него нама? Како учинити то без оне нечујне реченице коју нико не изговори, а која уме да шапне: „Зашто њему, а не мени?“. Ту многи од нас падају, не успевајући да победе себе.

Никада нисам размишљао о томе зашто ми је неко постао пријатељ. То се једноставно догоди. Тек касније, када понеко пријатељство почне да се круни, човек се враћа уназад и покушава да пронађе разлог због ког је веровао да ће све трајати много дуже. Тада готово увек дођемо до истог одговора: пријатељство је почело када је из нашег односа нестао опрез, када више није било потребе да се човек брани, доказује или прикрива. Зато можда ништа не заболи толико као тренутак у ком схватиш да си пред неким кога сматраш пријатељем, почео да скриваш сопствену радост.

Kод таквих растанака нема свађе, ни тешких речи, ни залупљених врата. Нико никога није увредио толико да би имао право да каже како „од данас више нисмо пријатељи“. Све се догађа тише, готово нечујно, као када се у старој кући најпре појави једва видљива пукотина у зиду. Дани пролазе, људи улазе и излазе, разговарају, смеју се, и нико не обраћа пажњу на ту танку линију. А онда, једног јутра, схватиш да пукотина није настала преко ноћи, већ је дуго расла док си ти гледао на другу страну.

Тако и нека пријатељства не умиру од великих свађа, него од ситних прећуткивања и неких чудних погледа, краћих од трептаја. Ја сам од оних људи који дуго памте изразе лица. Заборавићу можда шта ми је неко тачно рекао пре десет година, али ћу се изненада сетити израза који се појавио на његовом лицу, у том тренутку. То је нешто што душа уме да фотографише, а разум понекад одбија да види.

Сећам се тренутка када сам једном свом дугогодишњем пријатељу говорио о нечему лепом што ми се догодило. Данас више не знам шта је то било – да ли нека књига која је нашла пут до читалаца, ново радно место, позив који ме је обрадовао или неко путовање… Сасвим је свеједно, али добро се сећам израза његовог лица. Насмешио се, али не одмах. Осмех је закаснио, можда не више од једне секунде, али довољно дуго да ми у срцу остане нешто што никако нисам умео да објасним и прихватим.

Човек не може да оптужи пријатеља због једне секунде, мислио сам, па сам оптужио себе. Говорио сам себи да умишљам, јер није могуће да године поверења стану у један поглед. Људи имају своје бриге, уморе, непроспаване ноћи… Ружно је судити човеку по изразу лица који је трајао тако кратко, прекоревао сам себе.

А онда је тај трептај почео да се понавља. Лице ретко успе да сакрије човекова осећања, па чак и када је вешт глуми. Има осмеха који немају никакве везе са радошћу, јер служе пристојности, како разговор не би застао и како се не би видело оно што човек не жели да покаже. Такви осмеси обично трају таман колико и пристојност.

Очи, међутим, никада не стигну да одглуме оно што срце одбија. И баш у њима, у том кратком замрачењу погледа, почео сам да читам оно што ми није речено. Била је то љубомора - реч коју дуго нисам желео да изговорим, јер ми је звучала превише грубо и готово нестварно за неког кога сам волео као пријатеља.

Ипак, човек може да затвори очи пред истином само извесно време. Природа нас није ослободила љубоморе. Има је свуда где има и живота: види се и код животиња које се утркују за газдину пажњу и наклоност, реагују на придошлице, бране своје младунце, простор и храну. Она није грешка природе, већ је често начин да се опстане.

Али човек није створен само да опстане. Да јесте, никада не бисмо говорили о доброти, милосрђу, праштању и љубави. Све што је човечно у нама, заправо је победа над оним што нам је природа оставила у наслеђе. Није величина у томе да никада не осетимо завист, него да јој не допустимо да превлада и проговори уместо нас.

Пријатељство је можда управо зато једно од најтежих људских искушења. Лако је волети човека док пати, јер смо сигурни да његова несрећа не угрожава нашу срећу. Лако је седети поред пријатеља када изгуби посао, када га остави жена или му се сруше планови. Тада у нама проговори оно најбоље; желимо да помогнемо, да га утешимо и будемо му ослонац.

Али постоји један много тежи испит: обрадовати се без задршке и поређења када пријатељу крене боље него нама. Учинити то без оне нечујне реченице коју нико не изговори, а која уме да шапне: „Зашто њему, а не мени?“. Ту многи од нас падају, не успевајући да победе себе.

Ја сам, вероватно из погрешно схваћене обзирности, почео да чиним нешто што данас сматрам једном од својих највећих грешака. Kренуо сам да у разговорима са неким од својих пријатеља умањујем сопствени живот. После објављене књиге говорио сам како она није толико важна или је нисам ни спомињао; ако сам доживео успех који у разговору није било могуће заобићи, одмах бих додао нешто у полушали, у стилу да “ето, и ћорава кока неко зрно погоди”; када сам био срећан, пожурио бих да објасним зашто заправо и немам много разлога за срећу.

Говорио сам о својим неуспесима много више него о ономе што ме радује, верујући да тако чувам пријатељство. Данас ми је јасно да сам тиме чувао само туђу сујету, која је бунар без дна. Можете у њега бацати своје радости целога живота и никада га нећете напунити.

Човек који је помирен са собом радује се туђем успеху као што је срећан због лепог времена. Не пита зашто сунце данас греје комшијино двориште више него његово, јер зна да количина топлоте није ограничена. Али, онај ко живи у сталном поређењу са другима, никада не види оно што има, већ само оно што нема. Зато ће му сметати и ваша књига, и ваше путовање, и ваш мир, и ваш осмех… На крају ће му засметати чак и начин на који ћутите.

Тако сам схватио да се љубомора ретко рађа из туђег успеха, а много чешће из незадовољства собом. Човек који је пронашао смисао у свом животу нема времена да мери туђ.

Годинама сам одржавао нека пријатељства као што људи заливају биљку која је одавно престала да развија нове листове. Говорио сам себи да није битно што више нема цвета и да је најважније то што је некада цветала. Али, живот не познаје музејске експонате међу људима. Односи или расту или умиру, трећег нема.

И тако је престало. Нисам никоме рекао да одлазим, само сам престао први да зовем, први да питам, први да поправљам оно што је заједнички покварено. После тога наступа перод који вас истовремено заболи и ослободи. Телефон ћути, поруке не стижу, годишњице пролазе… Kао да је неко угасио светло у кући за коју годинама верујете да је пуна људи.

Онда схватите да се нека пријатељства не завршавају када људи престану да се виђају. Завршила су се много раније, још онда када је један од њих престао искрено да се радује оном другом. Све после тога било је само одржавање привида који, ма колико дуго трајали, немају корен.

Данас више не бројим пријатеље, јер је то посао усамљених људи. Бројим само оне пред којима могу да изговорим лепу вест без потребе да је умањим и пред којима не морам да се извињавам што ми је нешто успело. Такви људи постоје. Ретки су као извори до којих се дуго пешачи, али када једном седнете крај њих, схватите да је вредело проћи кроз сву жеђ овога света.

Тек тада човек научи да пријатељство није заједнички проведено време, да то нису ни године, ни успомене, кафе или разговори које памтимо. Пријатељство је способност да туђу радост прихватиш и примиш као дар, а никако као претњу. Све друго су само површна познанства, којима смо из навике давали узвишено име.

Ако сам поред некога морао да умањујем своју радост да бих сачувао његов мир, онда нисам изгубио пријатеља када је отишао. Изгубио сам само илузију да је био ту.