Меморандум између Сједињених Америчких Држава и Ирана потписан је помало изненада, у тренутку када је блискоисточна криза прерасла оквире локалног сукоба и трансформисала се у озбиљну претњу по глобалну економску и политичку стабилност.
Након серије војних удара, узајамних блокада и драстичног ограничења пловидбе кроз стратешки пресудан Ормуски мореуз, као и ширења војних активности на регион, сваки документ који нуди заустављање спирале насиља и даље ескалације делује као позитиван помак. Ипак, овај меморандум није трајни мировни споразум, већ само привремени, тактички оквир за преговоре чија је највећа вредност куповина времена, док његову главну слабост представља одлагање решавања суштинских кризних тачака.
Из угла Вашингтона, споразум испуњава неколико кључних циљева: избегавање наставка директног и исцрпљујућег рата са Ираном, обезбеђивање слободе поморских путева и смањење притиска на светско тржиште енергената. Истовремено, САД настоје да кроз овај оквир институционално ограниче ирански нуклеарни програм и редукују његов регионални утицај. Насупрот томе, Техеран води прагматична економска рачуница која укључује укидање санкција, приступ замрзнутим финансијским средствима и излазак из изолације. Међутим, иранско руководство по сваку цену жели да избегне утисак капитулације, због чега инсистира на праву на цивилни нуклеарни програм и на свом третману као равноправне стране у преговорима.
Управо у овом раскораку лежи главни извор нестабилности договора. Оно што Сједињене Државе виде као довољан компромис, Иран сматра само за почетак преговора, а Израел перципира као недопустив безбедносни ризик. Будући да Израел није потписник овог документа, Тел Авив нема обавезу да своју безбедносну политику подреди америчко-иранском дипломатском договору. Опструкција споразума од стране Израела није немогућа, па чак ни превише компликована опција: континуирани војни удари у Либану, операције против проиранских снага или агресивне акције тајних служби могу лако испровоцирати одговор Техерана и претворити овај меморандум у празно слово на папиру. Недавно одлагање преговора у Швајцарској након сукоба Израела и Хезболаха јасан је показатељ да архитектура блискоисточног мира не зависи искључиво од воље Вашингтона и Техерана.
Са друге стране, арапске државе Залива заузимају амбивалентан став. Иако су им економска стабилност и предвидивост цене нафте у директном интересу, Саудијска Арабија и друге сунитске монархије дугорочно не желе јачање Ирана као регионалног хегемона.
За остатак света, овај сукоб је прагматично питање. Док Европа тежи енергетској безбедности и превенцији нових миграционих таласа, Кина захтева несметану трговину, а Русија пажљиво посматра динамику америчког војног присуства у региону.
Из перспективе Србије и Мађарске, овај сукоб није неважна геополитичка тема. Свака криза у Персијском заливу брзо се рефлектује на европско тржиште кроз раст цена нафте и гаса, што индиректно подиже цене транспорта, хране и комуналија. За економије које су осетљиве на енергетске шокове, Исламабадски меморандум доноси неопходан макроекономски предах.
На крају, овај документ тестира способност Америке да води дипломатију када њени савезници имају другачије приоритете, спремност Ирана да економски опоравак стави испред идеологије и геополитике, као и способност Израела да прихвати безбедносне гаранције које нису засноване искључиво на сили. Ако меморандум преживи, свет ће добити драгоцени предах, који у овом тренутку вреди много више од наставка рата.
Милан Степанов