Млади гитариста Богдан Павловић, студент мастер студија на Музичкој академији „Франц Лист” у Будимпешти, недавно је у Свечаној сали Текелијанума организовао хуманитарни концерт чији је приход, преко организације „Срби за Србе”, намењен социјално угроженим породицама, што је био повод за наш разговор са њим.

Заједно са фудбалеркама Анђелом Фрајковић и Милицом Костић, Богдан Павловић је показао да уметност, спорт и хуманост могу успешно да се повежу са племенитим циљем. Поводом концерта, али и његовог досадашњег музичког пута, разговарали смо с Богданом о студијама у Будимпешти, композицији, међународним успесима и плановима за будућност.

Недавно сте у Текелијануму организовали свој први самостални солистички концерт, који је уједно имао и хуманитарни карактер. Какви су ваши утисци након концерта и да ли су очекивања испуњена?

- С обзиром на околности тог дана, да је киша почела изненада пола сата пре концерта, ја сам, искрено, презадовољан публиком која је посетила концерт. Нисам очекивао толико људи, јер сам се овде појавио као потпуни анонимус. Никоме нисам био познат, нити сам ја познавао многе људе. Упознао сам свега неколико наших људи у цркви, на Светој литургији. Веома ми је драго што су млади људи посетили концерт, што је већину публике чинила омладина. Ту су били средњошколци који похађају Српску школу „Никола Тесла”. Ја, искрено, никада нисам сасвим задовољан својим свирањем, али ми је драго што сам се представио нашој публици и надам се да је ово први концерт којим ћемо започети једну лепу причу када је реч о хуманитарном раду.

Основне студије завршили сте у Бањалуци, а мастер наставили на Музичкој академији „Франц Лист” у Будимпешти. Шта вам је донело школовање у овом међународном окружењу? Шта вам Будимпешта даје у музичком смислу и ван музике?

- Мислим да пружа много веће прилике него Балкан. Друга опција је била да се вратим у Србију и тамо упишем мастер студије. Не могу да кажем да сам ишао на срећу. Много сам радио на себи и иза мене су четири године озбиљног рада, посебно током основних студија. Овде заиста постоје велике могућности када је музика у питању. Имате прилику да наступате у лепшим и већим салама. Музика је овде много слушанија, концерти су посећенији и уметност је више цењена. Наравно, и боље плаћена. То је нешто што сам одувек желео и надам се да ово није последња станица када је Европа у питању, већ станица која ће ми отворити многа европска врата.

Осим што свирате и што сте започели солистичку каријеру, бавите се и компоновањем. Шта је за вас компоновање, како је настала ваша прва композиција?

- Што се композиције тиче, све је званично почело на четвртој години факултета, где сам имао предмет „Увод у компоновање”. Био сам веома заинтересован за тај предмет. Био је изборни и нисмо сви морали да га похађамо, али мене је веома привукао.

Компоновање захтева много времена и посвећености. Надам се да ће то једног дана бити мој животни пут. Тренутно се тиме бавим помало, када имам времена да нешто запишем. Та композиција настала је као резултат тог предмета, али сам инспирацију, наравно, налазио у свакодневном животу. Пре свега у вежбању, а затим и у стварима које су ми се тада дешавале. На концерту сам рекао да сама композиција и њен наслов „На ветрометини” симболизују Србију и читав Балкан. Ми смо на ветрометини између Истока и Запада од постанка света. Тај наш положај, политички, географски и сваки други, увек је био важан великим силама. Практично ништа није заобишло Србију: ни Турска, ни Аустроугарска, ни било ко други. Али ми се никада нисмо предали.

Покушао сам да представим синтезу култура које су пролазиле кроз Србију. То је та источњачка музика, тај неравноделни ритам од седам осмина, познат у Македонији, јужној Србији, Бугарској и шире. С друге стране, желео сам да прикажем и западњачку културу која је код нас дошла касније, кроз Мокрањца и друге ствараоце, након ослобођења од Турске. Покушао сам да направим ту синтезу и надам се да ће моје компоновање ићи у том правцу. Волим да ширим нашу културу.

Када су Мађари чули тих седам осмина и наш ритам, били су одушевљени. То је у Европи веома занимљиво. Није уобичајено да они сами тако компонују или изводе музику, али када то чују, веома им се допада. Били су заиста одушевљени. Мислим да је то пут који може да отвори многа врата у свету.

Освајали сте награде на међународним такмичењима и наступали као солиста и камерни музичар у више земаља. Који тренутак у досадашњој каријери сматрате најзначајнијим?

- Било је много концерата, одржао сам доста солистичких наступа. Што се награда тиче, такмичења су данас готово неопходна ако желите да се пробијете, јер постоји огроман број изванредних музичара широм света. Не волим такмичења, јер не сматрам да је музика нешто у чему треба да се такмичимо и бодовно оцењујемо. Музика је нешто што се живи сваког дана и што треба да нас инспирише.

Мој највећи успех до сада је, искрено, то што сам дошао овде, у Европу. А ако бих издвојио најлепши тренутак, то би било извођење сопствене композиције на концерту. До сада сам увек свирао туђе композиције, оно што је део стандардног гитарског репертоара. Међутим, када изводите своју композицију, када је вежбате и обликујете, па дође тренутак да је представите публици, то је нешто посебно. То ми је остало највише у сећању. Зато могу да кажем да је овај хуманитарни концерт, на којем сам први пут извео своју композицију, најлепши тренутак који сам до сада доживео на сцени.

УСКОРО И КОНЦЕРТ НА МУЗИЧКОЈ АКАДЕМИЈИ

Другог јула ове године, у Свечаној сали Музичке академије „Франц Лист”, Богдан Павловић премијерно изводи композицију за гитару мађарског композитора и професора композиције Ђуле Фекете. Карте се могу купити на званичном сајту Музичке академије. На сајту постоји опција будућих манифестација, уз могућност претраге под наведеним датумом.

Овај концерт је имао изразито хуманитарни карактер. Шта вас је навело да се бавите хуманитарним радом? Шта вас као младог човека покреће да помажете другима?

- Нажалост, сваког дана гледамо проблеме који се дешавају на Косову и Метохији, као и тешку ситуацију српских породица које су избегле из Републике Српске Крајине, али и оних најхрабријих који су остали на својим огњиштима. Као велики патриота, као човек који воли свој народ и своју државу, сматрам да тим људима који чувају нашу традицију и остају на својим огњиштима треба помоћи.

Још један разлог је и то што је мој отац пре две године био тешко болестан. Сада је добро, имао је трансплантацију бубрега. И ми смо преко хуманитарне организације „Буди хуман” прикупљали новац за његово лечење у Белорусији. На крају је, хвала Богу, оперисан на ВМА, али знам колико је то било тешко за нас као породицу, за моју мајку и сестру. Када прођете кроз такав проблем и када вас Бог погледа и помогне вам да га превазиђете, осетите потребу да помогнете другима. Знате колико је свака таква борба тешка и колико је огроман терет који људи носе.

Разговор водио: Милан Степанов