Почело је Светско првенство у фудбалу. Највећи спортски спектакл на планети поново је успео да постигне оно што никоме другом не полази за руком: да на месец дана потисне у други план и политичаре и економисте и генерале. Док траје Мундијал, чак и ратови добијају мање медијског простора од утакмице Бразила и Марока или Енглеске и Хрватске. Свет, бар накратко, жели да се радује головима, а не да плаћа данак мржњи и поделама.
Наравно, политика и бизнис не би били оно што јесу када не би успели да се ушуњају и на фудбалски терен. Овогодишње првенство организују – поред Канаде и Мексика – Сједињене Америчке Државе, а међу учесницима је и Иран. Дакле, држава која је у претходним деценијама спровела највише војних интервенција широм света не само да учествује, већ је и домаћин првенства, а држава која управо трпи њене нападе шаље своју репрезентацију у Америку. Русије, међутим, нема, јер је због интервенције у Украјини избачена из већине међународних такмичења. Тако нас фудбал поново подсећа на стару Орвелову истину да су сви једнаки, али су неки ипак једнакији од других.
Но, ко још жели да размишља о томе када крене да се интонира химна, а судија означи почетак утакмице? На овом првенству игра рекордних 48 репрезентација. До јуче смо говорили да је 32 превише, а данас већ делује да ће и 48 бити премало. На следећем првенству ће се можда такмичити 64 репрезентације, па ће се, ваљда, коначно, и Мађарска и Србија квалификовати. Шалу на страну, проширење има своје добре стране. Захваљујући њему, на првенству су се, први пут у историји, нашле Босна и Херцеговина, Курасао и неке друге мање фудбалске нације.
Нема, међутим, Италије, а морам да признам да ми без њих Светско првенство никада није потпуно исто. Прво првенство које сам истински пратио било је оно у Шпанији 1982. године. Данас деца говоре о Месију и Мбапеу, а ја се сећам Сократеса, Зика, Платинија, Жиреса, Руменигеа и младог Марадоне. Сећам се и Италије која није одушевљавала у групи, а онда је Паоло Роси, који пре тога месецима није могао да погоди гол, одједном почео да решета мреже и одвео Азуре до титуле. Тада сам заволео фудбал, и то управо због те непредвидивости, због драме. Због чињенице да у спорту где се тако тешко постиже погодак једна грешка може да промени све. У тој напетости која никада не попушта јесте срж његове магије.
Оно што ми се данас мање допада јесте све већа комерцијализација игре. Светско првенство је одавно постало део индустрије забаве. „Паузе за освежење” су заправо лицемеран назив за паузе за рекламе, стадиони све више личе на тржне центре, а цене карата су такве да обичан навијач све теже може да приушти одлазак на утакмицу. Некада су трибине биле место где су долазили обични људи, радничка класа којој је то главна забава, навијачи који живе за фудбал. Данас су све чешће место где долазе они који могу да плате папрено скупе улазнице. Виша средња класа се забавља, а милијардери броје профит. Но, без обзира на све, стара љубав остаје – не могу без свог Мундијала.
За кога навијам? Пошто нема ни Србије ни Мађарске, навијам за Босну и Херцеговину. Знам, знам каква је то држава. Не навијам за тај дисфункционални протекторат који напуштају његова деца, одлазећи у бели свет трбухом за крухом, него за те младе људе који играју фудбал заједно, упркос политици и поделама. То је репрезентација састављена од момака различитих вера, националности и идентитета, која покушава да направи нешто заједничко. У времену када нас свакодневно убеђују да су поделе неизбежне, спорт и даље, макар на тренутке, доказује супротно. Србин из Шапца забија гол, а Бошњаци и Хрвати се радују. Па, радујмо се и ми мало са њима, када већ нема наших. А навијачка „Химна” им је најјача. „I am from Bosnia, take me to Amerika”. Послучајте је у целини, али ону првобитну, оригиналну верзију, и поготово обратите пажњу на њен завршетак:
The grass is never greener in a neighbour’s courtyard
I want to start all over, return to no man’s land
Send greetings to your leader, don’t want your green card
I want to fly back like a rocket to the Balkans
(...)
One day, when you reach the end
One day you will understand
One day, back to the roots, my friend
No place like a motherland
Можда због тога Светско првенство и јесте више од фудбала. Бар на месец дана, оно нас подсећа да постоје ствари око којих још увек можемо да се сложимо, заједно да се радујемо, нервирамо и расправљамо. А у овом лудом свету, ни то није мало.
Милан Степанов