Из штампе је ових дана изашао трећи број часописа за књижевност, уметност, културу и духовност Срба у Мађарској „Златни јелен”. Ово издање је плод приватне иницијативе и рада неколицине ентузијаста, који су без икакве материјалне надокнаде предано посвећени послу који би, можда, био својеврсни изазов и за неке финансијски добро стојеће буџетске установе. То је био повод за наш разговор са идејним творцем и издавачем часописа, Зораном Меселџијом.
Господине Меселџија, прошла је година дана од изласка из штампе првог броја „Златног јелена”. Како бисте сумирали тај период?
- За нама је година у којој су, уз велике напоре, објављена три двоброја „Златног јелена”. Часопис је штампан на квалитетном папиру, обиман је, има стотинак страна, а у њему се налазе ауторски текстови – проза и поезија, уз приложене фотографије у црно-белој техници. Могу рећи да смо покренули замајац, јер нам се аутори јављају, шаљу своје текстове, и то је најбољи знак да је идеја прихваћена. Тежан почетак је иза нас, али сада је важно да не посустaнемо, ни у обиму, ни у квалитету.
Како је настала идеја за покретање оваквог часописа?
- Идеја је рођена још пре много година. Први пут сам је изнео Драгомиру Дујмову, професору српског језика у Српској гимназији „Никола Тесла”. Замисао је била да се представе сви Срби са територије Мађарске. Сличном тематиком бави се и „Невен”, који уређује Драгомир, али он има ограничен број страна и излази као прилог уз „Српске недељне новине”, пар пута годишње. Како је наша замисао била да лист има регионални карактер, логично је било да се удружимo, па је сарадња са Давидом Кецманом Даком из Сомбора, сада главним уредником, била природни след. Он је преузео део који се односи на регион и Србију као матицу, Драгомир је задужен за ствараоце из Мађарске, док је на мене, као дугогодишњег техничког уредника, пала дужност да бринем о квалитету самог издања из тог аспекта.
Да ли је, по Вашем мишљењу, данас важније имати штампано или дигитално издање? У време електронике, многе редакције се више ослањају на ову другу опцију.
Од сваког одштампаног броја неколико примерака се одлаже у Државну библиотеку Сечењи, са надом да ће неко у будућности завирити у наша издања и добити потпунију слику о стваралаштву на тлу Мађарске и региона кроз историју. Наравно, постоји и дигитално издање, на интернет страници, али оно може бити пролазно и зависно од интернета и електронских уређаја. Штампано издање оставља другачији, физички опипљив траг за будуће нараштаје. Управо зато сматрамо да је његова вредност много већа од тренутне употребе.
Осим српском књижевном и културном сценом у Мађарској, часопис се бави и темама и ствараоцима из земаља у окружењу. Зашто?
Наша замисао је да се представе пре свега књижевни ствараоци из Мађарске, али решили смо да у садржај уврстимо и Србе из региона, матице и дијаспоре. То је прилика да се упознамо међусобно, а и са радом наших талентованих људи.
Како се часопис финансира?
Финансирање се углавном одвија сопственим снагама, без донација било које групације или институције, и то нам је веома важно. Желимо да останемо неутрални. Часопис се дели бесплатно и не остварује приходе. Такође, сви наши аутори добровољно и без надокнаде прилажу своје радове. На тај начин избегавамо ону вечиту замку у којој хонорари постају важнији од квалитета онога што се објављује.
Да ли то значи да бисте, уколико вам нека институција понуди финансијску помоћ, одбили ту могућност? Значи ли то да се часопис потпуно финансијски ослања на кућне буџете својих уредника и издавача?
Сви ми знамо да финансијски уплив од институција са собом повлачи и одређене уступке. Пошто бисмо то желели да избегнемо, остајемо при досадашњем начину финансирања штампарских услуга, као и добровољним прилозима аутора који желе да буду објављени у нашем часопису.
У нашој културној јавности познати сте као професор информатике, издавач књига и часописа, али и као песник који је до сада наступао на многим манифестацијама и објавио више књига поезије. Како усклађујете тако широк спектар својих интересовања и преокупација?
- Истина је да је понекад тешко ускладити све ово. Трудим се да прво испуним радне и пословне обавезе, па тек на крају, оно време које ми преостане, посвећујем себи и писању песама. Пошто креативни посао не може да се ради од 8 до 12 часова, као други послови, већ само онда када имате инспирацију, често се деси да када након свих дневних обавеза дођем кући уморан и немам снаге за креативност. Ипак, успевам да нађем времена и за ту врсту стваралаштва. Тренутно припремам нову збирку, али као и многи други који пишу, увек мислим да још нешто треба дорадити у рукопису, па се тај процес одужио.
ЗиД студио се, осим издавањем „Златног јелена”, већ дуги низ година бави и публиковањем издања савремене српске књижевности у Мађарској. Подсетите нас на ваше досадашње подухвате на том плану.
- Дуго година, пре него што сам почео да радим у школи, био сам технички уредник у једној издавачкој кући намењеној издањима за децу. Иако сам почео да предајем у школи, и даље сам остао у контакту са претходим послом. Нисам могао да радим као класични издавач, али уз посао сам могао да одвојим време да објавим неколико издања годишње, за пријатеље и колеге из наше српске заједнице. Најновија издања су „Успомене Максимилијана Витановића” Драгомира Дујмова и „Опрост” – мемоарске приче и есеји Драгана Јаковљевића. Претходно смо објавили књиге Јоване Вечић, Давида Кецмана Дака и Митра Кркељића.
Између осталог, за Српску школу у Будимпешти реализовао сам израду сајта и објављивање јубиларних издања, за 25 и 30 година њеног оснивања. Урадио сам и интернет страницу за „Српске недељне новине” и тренутно је технички одржавам.
Да ли и ова издања финансирате из сопствених извора?
- Издања која се тичу српске заједнице, углавном се финансирању преко самоуправа које доприносе својим донацијама, да би се одржала српска реч у Мађарској. Наша заједница је мала и зато не можемо да се издаваштвом бавимо на класичан, комерцијални начин. Српске институције везане за медије баве се промоцијама књига које се објаве уз помоћ донација. Има и издања, попут књиге Драгана Јаковљевића „Опрост”, која нису финансирана средствима српских институција у Мађарској, већ из других извора, према жељи аутора.
Разговор водио: Драган Јаковљевић