Мађарска је ушла у завршну фазу политичког сукоба у чијем средишту се налазе премијер Петер Мађар, председник Републике Тамаш Шуљок и Уставни суд. Премијер тежи смени председника, али у тој намери кључну препреку представља Уставни суд, у којем већину чине судије именоване током дугогодишње власти Фидеса.

Иако шеф државе у Мађарској нема широка извршна овлашћења, институционални систем је конструисан као мрежа међусобних кочница. Због тога председник постаје важан политички актер у тренуцима када се налази на супротној страни у односу на председника владе.

Петер Мађар је преузео власт са обећањем да ће демонтирати специфичан политички систем који је Фидес градио више од деценију и по. Међутим, освајање парламентарне већине био је само први корак. Велики део институционалне архитектуре и даље контролишу кадрови постављени током Орбанове ере. Најзначајнија међу тим институцијама свакако је Уставни суд, док је Шуљок, као његов бивши председник, за нову власт постао очигледан симбол континуитета претходног поретка.

У суштини, реч је о борби за управљање институцијама. Мађарова влада сматра да јој је потребан пун институционални простор за спровођење дубоких реформи. Насупрот томе, Шуљок и његови савезници тврде да нова парламентарна већина покушава да искористи своју двотрећинску моћ како би редефинисала државу и елиминисала преостале центре институционалне контроле.

Посебно је занимљива улога Уставног суда у овом процесу. Према важећем Основном закону, суд нема право да оцењује суштину уставних амандмана, већ искључиво процедуру њиховог доношења. То значи да би парламентарна већина, теоретски, могла да измени правила о избору судија, њиховом броју или условима за престанак мандата. Управо ту лежи највећа бојазан Шуљоковог табора. Уколико власт промени законски оквир, садашња већина у Уставном суду могла би у кратком року да изгуби свој утицај.

Међутим, овде се улази у правно и политички деликатну зону. Устави, између осталог, постоје управо зато да би ограничили моћ тренутне политичке већине. Када власт почне да мења уставна правила како би решила конкретан политички спор или уклонила одређене појединце, долази се на терен који правна теорија назива „ad hominem” законодавством. После „Лекс Орбана”, сада се припрема „Лекс Шуљок”. Иако формално такви потези могу бити у складу са прописаном процедуром, отвара се питање да ли је тиме нарушен дух владавине права.

Управо из тог разлога, кабинет председника је затражио мишљење Венецијанске комисије. Овај потез нема правну снагу да заустави одлуке парламента, али производи значајан политички ефекат. Шуљок тиме покушава да спор измести из домаће политичке арене и дефинише га као питање поштовања европских стандарда. За Петера Мађара то представља сложену тактичку дилему. Будући да је годинама критиковао претходну власт због притисака на независне институције, уласком у радикалан уставни инжењеринг ризикује оптужбе да користи управо оне методе које је до јуче оспоравао.

Зато актуелна мађарска криза представља класичан судар два принципа: права изборног победника да спроводи своју политику и права институција да ту исту већину ограниче. У стабилним демократским системима ова два принципа се налазе у равнотежи, која је у Мађарској већ дуго озбиљно нарушена.

Коначан исход овог институционалног сукоба још није известан. Ипак, јасно је да се овде не одлучује само о судбини Тамаша Шуљока, већ о томе да ли ће Мађарска у пост-Орбановој ери изградити нови институционални консензус, или ће ући у циклус уставних реваншизама у којем свака нова власт поништава наслеђе претходне. У таквом исходу, дугорочно гледано, највећу штету трпе саме институције.

Милан Степанов